Hašim Tači, Jakup Krasnići, Kadri Veselji i Redžep Seljimi osuđeni su za nezakonito zatvaranje stotina ljudi, mučenje, surovo postupanje i ubistvo 96 osoba. Ipak, nijedan od četvorice neće provesti ostatak života u zatvoru. Presuda je ponovo otvorila pitanje po kojim merilima su srpski komandanti osuđivani na doživotne kazne, dok su zločini OVK godinama ostajali van fokusa.
Četvorica nekadašnjih čelnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova osuđena su pred Specijalizovanim većima Kosova u Hagu na ukupno 81 godinu zatvora.
Bivši predsednik lažne države Kosovo Hašim Tači osuđen je na 25 godina, kao i Jakup Krasnići. Kadri Veselji dobio je 18, a Redžep Seljimi 13 godina zatvora. U izrečene kazne biće uračunato i vreme koje su od 2020. godine proveli u pritvoru. Presuda je prvostepena i na nju se mogu žaliti i odbrana i tužilaštvo. 
Sud je utvrdio da su četvorica nekadašnjih vođa OVK odgovorna za ratne zločine počinjene nad civilima i političkim protivnicima. Prema presudi, 385 ljudi bilo je nezakonito zatvoreno, 303 zatvorenika su mučena, prema 49 osoba postupano je surovo, a 96 ljudi je ubijeno.
Žrtve nisu bili samo Srbi i Romi, već i Albanci koje je OVK proglasila „saradnicima Srbije”, „izdajnicima” ili političkim protivnicima. Predsedavajući sudija Čarls Smit naglasio je da nema dokaza da su žrtve zaista bile špijuni ili saradnici srpskih vlasti. U pojedinim slučajevima bilo je dovoljno da neko ima prijatelje Srbe ili da radi u srpskom preduzeću kako bi bio označen kao neprijatelj.
Zločini su dokazani, ali zločina protiv čovečnosti „nije bilo”
Sudsko veće oslobodilo je optužene po šest tačaka koje su se odnosile na zločine protiv čovečnosti, uz obrazloženje da tužilaštvo nije dokazalo da su zločini bili deo rasprostranjenog ili sistematskog napada na civilno stanovništvo.
Takvo obrazloženje neizbežno nameće pitanje šta je još bilo potrebno dokazati.
Utvrđeno je postojanje više od 40 pritvora OVK na Kosovu i Metohiji i u Albaniji. Utvrđeno je nezakonito zatvaranje i mučenje stotina ljudi, surovo postupanje i 96 ubistava. Utvrđeno je i da su žrtve birane na osnovu etničke pripadnosti. Ipak, prema oceni sudskog veća, tužilaštvo nije uspelo da dokaže širi ili sistematski napad neophodan za osudu za zločine protiv čovečnosti.
Za genocid četvorica čelnika OVK nisu ni bila optužena, dok je, poređenja radi, general Ratko Mladić 2017. godine osuđen na doživotni zatvor za „genocid“ u Srebrenici.
Zato je legitimno pitati: da li je međunarodna pravda primenjivala iste aršine na sve učesnike ratova na prostoru bivše Jugoslavije?
Zašto nema doživotne kazne za 96 ubistava?
Tužilaštvo je za svakog od četvorice optuženih tražilo po 45 godina zatvora. Sud je izrekao znatno manje kazne: od 13 do 25 godina.
Kada se ove kazne uporede sa doživotnim presudama srpskim komandantima, teško je izbeći utisak da život srpske žrtve u haškim sudnicama nije imao istu težinu.
Srbi su decenijama slušali da se ne sudi „svim Srbima“, već pojedincima. U praksi su, međutim, presude srpskim oficirima i vođama često korišćene za osudu i progon čitavog naroda. Postavlja se pitanje hoće li kolektivni Zapad sada i albanskom narodu pripisati kolektivnu krivicu za zločine njegovih vojnih i političkih vođa?
Kamenice, vodeni topovi i napad na Euleks
Ispred zgrade Specijalizovanih veća u Hagu došlo je do sukoba demonstranata sa holandskom policijom. Pojedini učesnici protesta peli su se na policijska vozila, dok su policajce gađali kamenicama, granama, flašama i drugim predmetima. Policija je upotrebila biber-sprej i vodeni top, a više osoba je privedeno. Prema izveštajima holandskih medija, povređen je najmanje jedan policajac.
Neredi su zabeleženi i u Prištini. Maskirani demonstranti gađali su kamenicama kompleks Misije Evropske unije za vladavinu prava – Euleks i razbili više prozora.
Podsetimo da je nakon presude Ratku Mladiću bilo okupljanja, političkih reakcija i javnog negodovanja, ali nije zabeležen necivilizovan i divljački napad njegovih pristalica na zgradu suda u Hagu, policijska vozila ili međunarodne misije. Srbi su mogli da smatraju presudu nepravednom i politički motivisanom, ali neslaganje sa sudom nije preraslo u nasilje na ulicama Haga.
Ovaj kontrast je utoliko upadljiviji što se Srbi već decenijama predstavljaju kao jedini krivci za ratove i nestabilnost na Balkanu.
(Ne)pravda koja je stigla prekasno
Presuda četvorici vođa OVK važna je zato što je jedan međunarodni sud konačno utvrdio da OVK nije vodila samo „oslobodilačku borbu”, kako se godinama predstavljalo na Zapadu. Njene strukture su nezakonito zatvarale, mučile i ubijale civile i političke protivnike, a zločini nisu bili izolovani ispadi pojedinaca.
Ipak, ova presuda ne može da izbriše činjenicu da je pravda za srpske žrtve stigla gotovo tri decenije kasnije, da mnogi zločini nikada nisu procesuirani i da su nekadašnji komandanti OVK u međuvremenu postali predsednici, premijeri i predsednici parlamenta, uz političku podršku zapadnih država.
Hašima Tačija Zapad je godinama dočekivao kao državnika i saveznika. Poseban sud osnovan je tek pošto su ranije postupke pratile optužbe o nestanku i zastrašivanju svedoka, kao i promeni njihovih iskaza. Upravo zbog opasnosti od pritisaka na svedoke, sedište suda izmešteno je u Hag.
Zato ova presuda jeste delimično zadovoljenje pravde, ali nije dokaz da su dvostruki aršini nestali. Naprotiv, poređenje sa kaznama izrečenim srpskim zvaničnicima pokazuje koliko su optužnice, pravne kvalifikacije i kaznena politika zavisile od toga ko sedi na optuženičkoj klupi.
Izvori: scp-ks.org/sr, irmct.org/en, AP i NL Times Foto: Printscreen
