Могу ли Срби у расејању да разумеју данашњу Србију уколико је посматрају кроз призму подела због којих су њихови преци напустили отаџбину? Одређују ли историјски расцепи и даље однос према Београду или су их потиснули савремени политички сукоби?
О односу матице и дијаспоре, као и о праву грађана из иностранства да одлучују о судбини земље, за „Чикаго на длану” говори филозоф Драгољуб Којчић, некадашњи директор и главни уредник Завода за уџбенике.
Којчић отворено стаје у одбрану политике Александра Вучића, док према студентским протестима и блокадама упућује оштре критике, оспоравајући им аутентичност и политичке циљеве. Кроз сопствено виђење националних интереса, он анализира економски курс земље, утицај страног фактора и историјске аналогије актуелних превирања.
Посебан акценат ставља на дубоко наслеђе поделе на четнике и партизане, отварајући кључно питање за српску заједницу у Америци: како обновити поверење у државу из које су многи отишли бежећи од идеолошког и политичког прогона?
Велики број Срба у Америци, како оних који су отишли после Другог светског рата, тако и оних који су се одселили пре две или три деценије, све ређе долази у отаџбину. У мору информација у којем је све теже одвојити истину од лажи, како бисте тим људима објективно представили политичку ситуацију у Србији пред предстојеће изборе?
Очигледно је да се идеолошке поделе које имају порекло у Другом светском рату и поделама Срба које су карактеристичне за раздобље Брозове владавине још увек рефлектују на идентитетску самосвест нашег народа. Речју, родољуби су на једној страни, а југоносталгичари на другој.
Не би био проблем да су обе групације посвећене националном интересу и да међусобни ривалитет заснивају на томе ко ће донети више добра за Србију. Али, пост-титовска идеологија не схвата да је још од антике политика бављење општим добром заједнице.
Она не води рачуна ни о интересима ове земље нити о демократији. Подређује своје активности налозима бројних невладиних организација, страним агентурама или хрватским политичарима који нас спотичу на сваки могући начин.
Примера ради, када је формирана парламентарна већина за Пленковићев нови мандат премијера то је учињено уз помоћ Домовинског покрета чији услов је био да нема ниједног Србина у тој влади. Данас та политика има своје извршиоце радова у овдашњем блокадерском покрету.
На овим изборима суочиће се патриоте које на листи предводи Александар Вучић и аутошовинисти различитих фела које предводи Илија Срдановић. Иза Вучића стоји политика утемељена на принципима и доказана делима, иза овог другог не стоји ништа. Пре свега нема никакво теоријско познавање политичких принципа, није учествовао ни у једном политичком процесу или борби, а нема ни убедљиву појаву и реторику да би личио на способног државника.
Е, сад треба да то уоче блокадери и њихови симпатизери. Коме препустити државу: доказаном државнику или дилетанту којим ће да управљају диригенти из Загреба?
Како дијаспори објективно представити актуелне економске прилике у Србији? Као неко ко у земљи није боравио од 2017. до 2024. године, по повратку сам стекла утисак да је остварен значајан напредак: животни стандард је виши, а институције ефикасније. Да ли је то само мој лични утисак?
Постулат Српске напредне странке у моменту када је долазила на власт може се свести на сентенцу Бенџамина Френклина: „Празна врећа не стоји усправно!“
Снажење националне економије отпочело је енергично и рапидно. На томе таласу подигнути су сви параметри значајни за развој земље: валутна стабилност без преседана, смањење јавног дуга какво немају ни много развијеније европске земље, обезбеђивање енергетске стабилности по веома повољним условима и ценама, преко 43 милијарде директних страних инвестиција, а плате и пензије су учетворостручене.
Осим тога, здравствени систем се показао најефикаснијим у Европи у време короне, изграђена је саобраћајна инфраструктура са аутопутевима који превазилазе техничке стандарде у Европи и посебно импресивни железнички правац Београд–Нови Сад–Суботица.
Кредитни рејтинг који процењују ММФ и друге међународне институције потврђен је индексом економског раста од преко 3,5 процената, свакако и новим имиџом градова који свакоме путнику доказују да овде вреди инвестирати или живети.
То је додуше и мотивисало српске непријатеље у окружењу да активирају овдашње аутошовинисте да покушају да зауставе економски прогрес Србије и своје активности подведу под паролу „Да стане Србија“.
Зашто су за Србију карактеристичне непрестане унутрашње деобе? Некада су то били четници и партизани, касније милошевићевци и ђинђићевци, а данас „ћацији” и „блокадери”. Шта нас упорно враћа истим матрицама и постоји ли начин да те поделе коначно превазиђемо?
Права подела у овим данима креће се по дискриминанти: ко хоће успешну Србију или ко жели да она буде слуга иностраним стратезима и њиховим циљевима. Није блокадерски покрет заснован на принципу демократске конкуренције, на конструктивним критикама власти и предлозима грађанству шта би блокадери урадили да победе на изборима.
За две године нисмо чули ниједну добронамерну идеју, а уместо објективне и утемељене критике чули смо само да мрзе Вучића и да свакога ко има другачији став треба обесити, бацити у реке, одузети право гласа, динстати, кувати у врелом уљу и томе слично. Дакле, ако већ усташе нису до краја спровеле геноцид над Србима тај посао је намењен овдашњој петој колони.
Јесу ли актуелни протести и избори 25. октобра „већ виђено“? Колико подсећају на демонстрације и изборе из 2000. године, а колико на 27. март 1941, са којим многи пореде данашњи бунт студената? Да ли је таква аналогија уопште оправдана?
Другачији је контекст у коме се одвијају данашње поларизације. Приметили сте да овај покрет систематски не називам опозицијом. Да би то били морали би да имају политичку структуру: идеологију, програме, организацију, идејну константност и конзистентност, уверљиве па и харизматичне лидере, али они су само политичке аналфабете, огољена и неартикулисана мржња према легитимној власти, допинговање те мржње новцем из иностранства и, наравно, жеља да се домогну власти.
Ниједан њихов предводник ни близу нема харизму Милошевића или Ђинђића, а камоли Вучића. Но, сасвим је очигледно да су и 27. марта, 5. октобра и у паду надстрешнице присутни дуги прсти иностраних центара моћи, оркестратора и финансијера. Само што овога пута неће проћи та субверзија. Српски народ је прошао голготе на које је извођен и зна да су слобода и сувереност највише вредности.
Постоји ли паралела између људи који су водили СКОЈ, ДОС и студентски покрет? Могу ли се њихови циљеви и деловање уопште поредити?
Један од закључака Комунистичке партије Југославије у Дрездену, на конгресу који је одржан 1928. године, био је да треба сломити кичму српском хегемонизму на Балкану. То је типична комунистичка и мондијалистичка фраза да се заправо сломи кичма српском суверенизму.
Срби су протерани из Книна, из Сарајева, из Приштине и обесправљени у Црној Гори, у Хрватској од конститутивног народа сведени на једва 3,5 процената и изгубили статус конститутивног народа у простору који су ослободили 1914. године и гурнули под тепих побијених 700.000 својих сународника ради мира у комунистичкој кући. Каква хегемонија?
Блокадерски покрет и студентска листа само су континуитет у покушајима да се Србија склони са пута реваншистичким силама које нису задовољне како се завршио Други светски рат. Има се утисак да су данашње Сједињене Америчке Државе то препознале и да ће своју политику према Србији развијати на правичним основама.
У јавности се често ломе копља око тога да ли Срби из дијаспоре треба да имају право гласа, а посебне дебате се воде око учешћа Срба из Републике Српске на изборима у Србији. Треба ли, по Вашем мишљењу, људи који не живе у Србији да одлучују о власти у земљи, посебно када се узме у обзир да многи од њих нису добро упознати са свакодневним животом у матици?
Српски државни простор који је постојао у Југославији раскомадан је њеним распадом почетком деведесетих година прошлог века. У региону постоји институт гласања из новонасталих република на изборима у матичној земљи. Многи хрватски заступници и функционери долазе из Херцег-Босне како они кажу.
Апсолутно се залажем да наши сународници који испуњавају формално-правне услове могу да гласају на изборима у Србији. Примера ради, судбина Републике Српске и њених грађана зависи и од Србије. Подсетићу да студентска листа има намеру да ликвидира дејтонски статус Републике Српске, да заговара становиште да су Срби починили геноцид у Сребреници са свим консеквенцама које би таква тврдња имала, укључујући ратне репарације од 100 милијарди долара и дефинитивну економску пропаст Србије и српског народа.
Срби у Чикагу традиционално гаје неповерење у власт и институције у Београду, што код многих вуче корене још од бегства припадника четничког покрета од комунистичког режима после Другог светског рата. На који начин власти у Србији данас могу да изграде мостове и поврате поверење те заједнице?
Болне поделе у српском народу које вуку корене из Другог светског рата могу и морају се превазићи. Лично сам као народни посланик у Скупштини Србије 2004. године пледирао да се изједначе права припадника Равногорског покрета и учесника НОБ.
Култура сећања, која је постала део учвршћивања нашег запостављеног националног идентитета, морала би да укључи и објективну перцепцију у сећању на период бесмисленог братоубилачког рата и допринесе органском превазилажењу подела. Најзад, ново доба захтева национално јединство, па и у погледу на прошлост.
Фото: Printscreen
