Научну јавност потреса скандал у чијем је средишту Николас Полсон, професор економетрије и статистике на Бут пословној школи Универзитета у Чикагу (The University of Chicago Booth School of Business). Он је током 2026. године био наведен као аутор или коаутор чак 258 радова постављених на платформу Мрежа за истраживања у друштвеним наукама (Social Science Research Network – SSRN), у чијој је изради коришћена вештачка интелигенција.
То значи да је за непуних осам месеци у просеку потписивао више од једног рада дневно. Само у августу постављена су 104 рада, а шест их се појавило истог дана. Није била реч само о кратким белешкама или скицама за будућа истраживања. Многи текстови имали су по тридесет, педесет, па и осамдесет страна.
Пажњу није привукао само број објављених радова већ и разноврсност тема којима су се аутори бавили. Поред статистике, економетрије, финансијских тржишта и машинског учења, Полсоново име појављивало се и на радовима о генетици, шаху, психологији и међуљудским односима. 
Толики број радова није могуће написати за тако кратко време без значајне помоћи вештачке интелигенције или сарадника. Стога се наметнуло питање: шта су у тим радовима написали научници, а шта вештачка интелигенција?
Ко је заиста писао радове?
Полсон није самостално написао свих 258 радова. На више од стотину као коаутор је наведен Вадим Соколов (Vadim Sokolov), професор системског инжењерства на Универзитету Џорџ Мејсон (George Mason University), док се на неким радовима појављују и друга имена.
То, међутим, не умањује озбиљност случаја. Полсон је својим именом потписао сваки рад са списка и тиме прихватио одговорност за његов садржај. Исто важи и за остале потписане коауторе.
Проблем је у томе што није познато ко је од аутора шта радио. Није познато које је делове написао Полсон, колики је био допринос његових сарадника, ко је проверавао наводе и прорачуне, нити у којој мери је у писању учествовала вештачка интелигенција.
Соколов се огласио тек пошто је случај привукао пажњу научне јавности. Он је одбацио претпоставку да су радови настајали тако што би аутори задали једно упутство програму, а потом без читања поставили добијени текст. Према његовим речима, многи радови засновани су на идејама, белешкама, математичким прорачунима, програмском коду, предавањима и недовршеним рукописима на којима су аутори радили годинама. Истовремено је потврдио да је у изради новијих радова вештачка интелигенција коришћена у знатно већој мери и признао да њена употреба није увек била назначена.
Шта је заправо објављено?
Спорни радови били су постављени на SSRN, мрежу на којој истраживачи објављују рукописе пре него што прођу стручну рецензију и буду прихваћени у научним часописима. Такође нема доказа да је свих 258 рукописа послато часописима. Соколов је навео да је један од радова прошао више кругова рецензије и потом био објављен у часопису „Ченс“ (“Chance”), који издаје Америчко статистичко удружење (American Statistical Association).
Ипак, ни постављање нерецензираних рукописа није без последица. Они се појављују у претраживачима и научним базама, други аутори могу да их цитирају, а њихов садржај може бити преузет и употребљен за обучавање нових система вештачке интелигенције. Потпис угледног професора сам по себи улива поверење у веродостојност рада.
Од статистике до „Теорије о међуљудским односима“
Полсон није непознат истраживач који покушава да привуче пажњу необичним тврдњама. Реч је о признатом статистичару који је објављивао запажене радове из бајесовске статистике, финансијске економетрије и машинског учења.
Управо зато је овај случај изазвао толико пажње. Ендру Гелман (Andrew Gelman), професор статистике и политичких наука на Универзитету Колумбија (Columbia University), навео је да Полсона познаје као озбиљног научника, али да је остао затечен и бројем и садржајем нових радова.
Посебно се осврнуо на рукопис од осамдесет страна под називом „Теорије о међуљудским односима“, у којем су обједињене економија, психологија, биологија, теорија игара, филозофија и духовна учења. Аутори су покушали да све те области повежу у јединствен модел, који су представили и кроз „главну једначину међуљудских односа“.
Гелман је у раду указао на спорне наводе, недоследности у подацима и тврдње које нису поткрепљене одговарајућим научним доказима. Једна од њих односила се на могућност предвиђања распада партнерске везе са тачношћу већом од 90 одсто.
Соколов је накнадно признао да је та тврдња захтевала додатно образложење и најавио исправку.
Радови нестали преко ноћи
У јеку расправе, радови су почели да нестају са SSRN-а. Њихов број се најпре смањио са 259 на 99, затим на 44, потом на један, да би на крају био уклоњен и читав профил.
Соколов је навео да радове нису повукли аутори, већ сама платформа. Према његовим речима, од SSRN-а су добили само одговор да конкретни разлози за уклањање не могу бити саопштени.
Зашто је профил угашен, за сада није познато. Ни SSRN није саопштио да ли је таква одлука донета због неуобичајено великог броја постављених радова, начина на који је у њиховој изради коришћена вештачка интелигенција или из неког другог разлога. Универзитет у Чикагу за сада се није огласио поводом Полсоновог случаја.
Фото: ChatGPT
