Хашим Тачи, Јакуп Краснићи, Кадри Весељи и Реџеп Сељими осуђени су за незаконито затварање стотина људи, мучење, сурово поступање и убиство 96 особа. Ипак, ниједан од четворице неће провести остатак живота у затвору. Пресуда је поново отворила питање по којим мерилима су српски команданти осуђивани на доживотне казне, док су злочини ОВК годинама остајали ван фокуса.
Четворица некадашњих челника такозване Ослободилачке војске Косова осуђена су пред Специјализованим већима Косова у Хагу на укупно 81 годину затвора.
Бивши председник лажне државе Косово Хашим Тачи осуђен је на 25 година, као и Јакуп Краснићи. Кадри Весељи добио је 18, а Реџеп Сељими 13 година затвора. У изречене казне биће урачунато и време које су од 2020. године провели у притвору. Пресуда је првостепена и на њу се могу жалити и одбрана и тужилаштво. 
Суд је утврдио да су четворица некадашњих вођа ОВК одговорна за ратне злочине почињене над цивилима и политичким противницима. Према пресуди, 385 људи било је незаконито затворено, 303 затвореника су мучена, према 49 особа поступано је сурово, а 96 људи је убијено.
Жртве нису били само Срби и Роми, већ и Албанци које је ОВК прогласила „сарадницима Србије”, „издајницима” или политичким противницима. Председавајући судија Чарлс Смит нагласио је да нема доказа да су жртве заиста биле шпијуни или сарадници српских власти. У појединим случајевима било је довољно да неко има пријатеље Србе или да ради у српском предузећу како би био означен као непријатељ.
Злочини су доказани, али злочина против човечности „није било”
Судско веће ослободило је оптужене по шест тачака које су се односиле на злочине против човечности, уз образложење да тужилаштво није доказало да су злочини били део распрострањеног или систематског напада на цивилно становништво.
Такво образложење неизбежно намеће питање шта је још било потребно доказати.
Утврђено је постојање више од 40 притвора ОВК на Косову и Метохији и у Албанији. Утврђено је незаконито затварање и мучење стотина људи, сурово поступање и 96 убистава. Утврђено је и да су жртве биране на основу етничке припадности. Ипак, према оцени судског већа, тужилаштво није успело да докаже шири или систематски напад неопходан за осуду за злочине против човечности.
За геноцид четворица челника ОВК нису ни била оптужена, док је, поређења ради, генерал Ратко Младић 2017. године осуђен на доживотни затвор за „геноцид“ у Сребреници.
Зато је легитимно питати: да ли је међународна правда примењивала исте аршине на све учеснике ратова на простору бивше Југославије?
Зашто нема доживотне казне за 96 убистава?
Тужилаштво је за сваког од четворице оптужених тражило по 45 година затвора. Суд је изрекао знатно мање казне: од 13 до 25 година.
Када се ове казне упореде са доживотним пресудама српским командантима, тешко је избећи утисак да живот српске жртве у хашким судницама није имао исту тежину.
Срби су деценијама слушали да се не суди „свим Србима“, већ појединцима. У пракси су, међутим, пресуде српским официрима и вођама често коришћене за осуду и прогон читавог народа. Поставља се питање хоће ли колективни Запад сада и албанском народу приписати колективну кривицу за злочине његових војних и политичких вођа?
Каменице, водени топови и напад на Еулекс
Испред зграде Специјализованих већа у Хагу дошло је до сукоба демонстраната са холандском полицијом. Поједини учесници протеста пели су се на полицијска возила, док су полицајце гађали каменицама, гранама, флашама и другим предметима. Полиција је употребила бибер-спреј и водени топ, а више особа је приведено. Према извештајима холандских медија, повређен је најмање један полицајац.
Нереди су забележени и у Приштини. Маскирани демонстранти гађали су каменицама комплекс Мисије Европске уније за владавину права – Еулекс и разбили више прозора.
Подсетимо да је након пресуде Ратку Младићу било окупљања, политичких реакција и јавног негодовања, али није забележен нецивилизован и дивљачки напад његових присталица на зграду суда у Хагу, полицијска возила или међународне мисије. Срби су могли да сматрају пресуду неправедном и политички мотивисаном, али неслагање са судом није прерасло у насиље на улицама Хага.
Овај контраст је утолико упадљивији што се Срби већ деценијама представљају као једини кривци за ратове и нестабилност на Балкану.
(Не)правда која је стигла прекасно
Пресуда четворици вођа ОВК важна је зато што је један међународни суд коначно утврдио да ОВК није водила само „ослободилачку борбу”, како се годинама представљало на Западу. Њене структуре су незаконито затварале, мучиле и убијале цивиле и политичке противнике, а злочини нису били изоловани испади појединаца.
Ипак, ова пресуда не може да избрише чињеницу да је правда за српске жртве стигла готово три деценије касније, да многи злочини никада нису процесуирани и да су некадашњи команданти ОВК у међувремену постали председници, премијери и председници парламента, уз политичку подршку западних држава.
Хашима Тачија Запад је годинама дочекивао као државника и савезника. Посебан суд основан је тек пошто су раније поступке пратиле оптужбе о нестанку и застрашивању сведока, као и промени њихових исказа. Управо због опасности од притисака на сведоке, седиште суда измештено је у Хаг.
Зато ова пресуда јесте делимично задовољење правде, али није доказ да су двоструки аршини нестали. Напротив, поређење са казнама изреченим српским званичницима показује колико су оптужнице, правне квалификације и казнена политика зависиле од тога ко седи на оптуженичкој клупи.
Извори: scp-ks.org/sr, irmct.org/en, AP и NL Times Фото: Printscreen
