Mogu li Srbi u rasejanju da razumeju današnju Srbiju ukoliko je posmatraju kroz prizmu podela zbog kojih su njihovi preci napustili otadžbinu? Određuju li istorijski rascepi i dalje odnos prema Beogradu ili su ih potisnuli savremeni politički sukobi?
O odnosu matice i dijaspore, kao i o pravu građana iz inostranstva da odlučuju o sudbini zemlje, za „Čikago na dlanu” govori filozof Dragoljub Kojčić, nekadašnji direktor i glavni urednik Zavoda za udžbenike.
Kojčić otvoreno staje u odbranu politike Aleksandra Vučića, dok prema studentskim protestima i blokadama upućuje oštre kritike, osporavajući im autentičnost i političke ciljeve. Kroz sopstveno viđenje nacionalnih interesa, on analizira ekonomski kurs zemlje, uticaj stranog faktora i istorijske analogije aktuelnih previranja.
Poseban akcenat stavlja na duboko nasleđe podele na četnike i partizane, otvarajući ključno pitanje za srpsku zajednicu u Americi: kako obnoviti poverenje u državu iz koje su mnogi otišli bežeći od ideološkog i političkog progona?
Veliki broj Srba u Americi, kako onih koji su otišli posle Drugog svetskog rata, tako i onih koji su se odselili pre dve ili tri decenije, sve ređe dolazi u otadžbinu. U moru informacija u kojem je sve teže odvojiti istinu od laži, kako biste tim ljudima objektivno predstavili političku situaciju u Srbiji pred predstojeće izbore?
Očigledno je da se ideološke podele koje imaju poreklo u Drugom svetskom ratu i podelama Srba koje su karakteristične za razdoblje Brozove vladavine još uvek reflektuju na identitetsku samosvest našeg naroda. Rečju, rodoljubi su na jednoj strani, a jugonostalgičari na drugoj.
Ne bi bio problem da su obe grupacije posvećene nacionalnom interesu i da međusobni rivalitet zasnivaju na tome ko će doneti više dobra za Srbiju. Ali, post-titovska ideologija ne shvata da je još od antike politika bavljenje opštim dobrom zajednice.
Ona ne vodi računa ni o interesima ove zemlje niti o demokratiji. Podređuje svoje aktivnosti nalozima brojnih nevladinih organizacija, stranim agenturama ili hrvatskim političarima koji nas spotiču na svaki mogući način.
Primera radi, kada je formirana parlamentarna većina za Plenkovićev novi mandat premijera to je učinjeno uz pomoć Domovinskog pokreta čiji uslov je bio da nema nijednog Srbina u toj vladi. Danas ta politika ima svoje izvršioce radova u ovdašnjem blokaderskom pokretu.
Na ovim izborima suočiće se patriote koje na listi predvodi Aleksandar Vučić i autošovinisti različitih fela koje predvodi Ilija Srdanović. Iza Vučića stoji politika utemeljena na principima i dokazana delima, iza ovog drugog ne stoji ništa. Pre svega nema nikakvo teorijsko poznavanje političkih principa, nije učestvovao ni u jednom političkom procesu ili borbi, a nema ni ubedljivu pojavu i retoriku da bi ličio na sposobnog državnika.
E, sad treba da to uoče blokaderi i njihovi simpatizeri. Kome prepustiti državu: dokazanom državniku ili diletantu kojim će da upravljaju dirigenti iz Zagreba?
Kako dijaspori objektivno predstaviti aktuelne ekonomske prilike u Srbiji? Kao neko ko u zemlji nije boravio od 2017. do 2024. godine, po povratku sam stekla utisak da je ostvaren značajan napredak: životni standard je viši, a institucije efikasnije. Da li je to samo moj lični utisak?
Postulat Srpske napredne stranke u momentu kada je dolazila na vlast može se svesti na sentencu Bendžamina Frenklina: „Prazna vreća ne stoji uspravno!“
Snaženje nacionalne ekonomije otpočelo je energično i rapidno. Na tome talasu podignuti su svi parametri značajni za razvoj zemlje: valutna stabilnost bez presedana, smanjenje javnog duga kakvo nemaju ni mnogo razvijenije evropske zemlje, obezbeđivanje energetske stabilnosti po veoma povoljnim uslovima i cenama, preko 43 milijarde direktnih stranih investicija, a plate i penzije su učetvorostručene.
Osim toga, zdravstveni sistem se pokazao najefikasnijim u Evropi u vreme korone, izgrađena je saobraćajna infrastruktura sa autoputevima koji prevazilaze tehničke standarde u Evropi i posebno impresivni železnički pravac Beograd–Novi Sad–Subotica.
Kreditni rejting koji procenjuju MMF i druge međunarodne institucije potvrđen je indeksom ekonomskog rasta od preko 3,5 procenata, svakako i novim imidžom gradova koji svakome putniku dokazuju da ovde vredi investirati ili živeti.
To je doduše i motivisalo srpske neprijatelje u okruženju da aktiviraju ovdašnje autošoviniste da pokušaju da zaustave ekonomski progres Srbije i svoje aktivnosti podvedu pod parolu „Da stane Srbija“.
Zašto su za Srbiju karakteristične neprestane unutrašnje deobe? Nekada su to bili četnici i partizani, kasnije miloševićevci i đinđićevci, a danas „ćaciji” i „blokaderi”. Šta nas uporno vraća istim matricama i postoji li način da te podele konačno prevaziđemo?
Prava podela u ovim danima kreće se po diskriminanti: ko hoće uspešnu Srbiju ili ko želi da ona bude sluga inostranim stratezima i njihovim ciljevima. Nije blokaderski pokret zasnovan na principu demokratske konkurencije, na konstruktivnim kritikama vlasti i predlozima građanstvu šta bi blokaderi uradili da pobede na izborima.
Za dve godine nismo čuli nijednu dobronamernu ideju, a umesto objektivne i utemeljene kritike čuli smo samo da mrze Vučića i da svakoga ko ima drugačiji stav treba obesiti, baciti u reke, oduzeti pravo glasa, dinstati, kuvati u vrelom ulju i tome slično. Dakle, ako već ustaše nisu do kraja sprovele genocid nad Srbima taj posao je namenjen ovdašnjoj petoj koloni.
Jesu li aktuelni protesti i izbori 25. oktobra „već viđeno“? Koliko podsećaju na demonstracije i izbore iz 2000. godine, a koliko na 27. mart 1941, sa kojim mnogi porede današnji bunt studenata? Da li je takva analogija uopšte opravdana?
Drugačiji je kontekst u kome se odvijaju današnje polarizacije. Primetili ste da ovaj pokret sistematski ne nazivam opozicijom. Da bi to bili morali bi da imaju političku strukturu: ideologiju, programe, organizaciju, idejnu konstantnost i konzistentnost, uverljive pa i harizmatične lidere, ali oni su samo političke analfabete, ogoljena i neartikulisana mržnja prema legitimnoj vlasti, dopingovanje te mržnje novcem iz inostranstva i, naravno, želja da se domognu vlasti.
Nijedan njihov predvodnik ni blizu nema harizmu Miloševića ili Đinđića, a kamoli Vučića. No, sasvim je očigledno da su i 27. marta, 5. oktobra i u padu nadstrešnice prisutni dugi prsti inostranih centara moći, orkestratora i finansijera. Samo što ovoga puta neće proći ta subverzija. Srpski narod je prošao golgote na koje je izvođen i zna da su sloboda i suverenost najviše vrednosti.
Postoji li paralela između ljudi koji su vodili SKOJ, DOS i studentski pokret? Mogu li se njihovi ciljevi i delovanje uopšte porediti?
Jedan od zaključaka Komunističke partije Jugoslavije u Drezdenu, na kongresu koji je održan 1928. godine, bio je da treba slomiti kičmu srpskom hegemonizmu na Balkanu. To je tipična komunistička i mondijalistička fraza da se zapravo slomi kičma srpskom suverenizmu.
Srbi su proterani iz Knina, iz Sarajeva, iz Prištine i obespravljeni u Crnoj Gori, u Hrvatskoj od konstitutivnog naroda svedeni na jedva 3,5 procenata i izgubili status konstitutivnog naroda u prostoru koji su oslobodili 1914. godine i gurnuli pod tepih pobijenih 700.000 svojih sunarodnika radi mira u komunističkoj kući. Kakva hegemonija?
Blokaderski pokret i studentska lista samo su kontinuitet u pokušajima da se Srbija skloni sa puta revanšističkim silama koje nisu zadovoljne kako se završio Drugi svetski rat. Ima se utisak da su današnje Sjedinjene Američke Države to prepoznale i da će svoju politiku prema Srbiji razvijati na pravičnim osnovama.
U javnosti se često lome koplja oko toga da li Srbi iz dijaspore treba da imaju pravo glasa, a posebne debate se vode oko učešća Srba iz Republike Srpske na izborima u Srbiji. Treba li, po Vašem mišljenju, ljudi koji ne žive u Srbiji da odlučuju o vlasti u zemlji, posebno kada se uzme u obzir da mnogi od njih nisu dobro upoznati sa svakodnevnim životom u matici?
Srpski državni prostor koji je postojao u Jugoslaviji raskomadan je njenim raspadom početkom devedesetih godina prošlog veka. U regionu postoji institut glasanja iz novonastalih republika na izborima u matičnoj zemlji. Mnogi hrvatski zastupnici i funkcioneri dolaze iz Herceg-Bosne kako oni kažu.
Apsolutno se zalažem da naši sunarodnici koji ispunjavaju formalno-pravne uslove mogu da glasaju na izborima u Srbiji. Primera radi, sudbina Republike Srpske i njenih građana zavisi i od Srbije. Podsetiću da studentska lista ima nameru da likvidira dejtonski status Republike Srpske, da zagovara stanovište da su Srbi počinili genocid u Srebrenici sa svim konsekvencama koje bi takva tvrdnja imala, uključujući ratne reparacije od 100 milijardi dolara i definitivnu ekonomsku propast Srbije i srpskog naroda.
Srbi u Čikagu tradicionalno gaje nepoverenje u vlast i institucije u Beogradu, što kod mnogih vuče korene još od begstva pripadnika četničkog pokreta od komunističkog režima posle Drugog svetskog rata. Na koji način vlasti u Srbiji danas mogu da izgrade mostove i povrate poverenje te zajednice?
Bolne podele u srpskom narodu koje vuku korene iz Drugog svetskog rata mogu i moraju se prevazići. Lično sam kao narodni poslanik u Skupštini Srbije 2004. godine pledirao da se izjednače prava pripadnika Ravnogorskog pokreta i učesnika NOB.
Kultura sećanja, koja je postala deo učvršćivanja našeg zapostavljenog nacionalnog identiteta, morala bi da uključi i objektivnu percepciju u sećanju na period besmislenog bratoubilačkog rata i doprinese organskom prevazilaženju podela. Najzad, novo doba zahteva nacionalno jedinstvo, pa i u pogledu na prošlost.
Foto: Printscreen
