Ljubinko Đurković je srpski penzionisani pukovnik i heroj Košara. Završio je Vojnu akademiju i Generalštabnu školu u Beogradu. Vojnu karijeru je započeo 1985. godine u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.
Kao potpukovnik, komandovao je 2. bataljonom 125. motorizovane brigade Prištinskog korpusa i bio je jedan od glavnih komandanata odbrane Košara. Njegova jedinica je uspešno branila granične položaje od napada terorističke organizacije tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, zvanične albanske vojske i NATO podrške.
Nakon penzionisanja vodi bitku na drugom frontu. Aktivno se uključio u politiku i danas je potpredsednik Pokreta obnove Kraljevine Srbije (POKS) i narodni poslanik u Skupštini Srbije. Javno i dosledno se protivi ulasku Srbije u NATO i trudi se da se sećanje na Košare ne izbledi. Živi u svom rodnom selu Pocesje kod Raške. Oženjen je i ima tri ćerke.
U intervjuu za „Čikago na dlanu” pukovnik Đurković otkriva gde se danas zaista vodi bitka za Kosovo i Metohiju – na bojnom polju ili za pregovaračkim stolom, da li bi, sa ove vremenske distance, na bojištu ponovo povukao iste poteze i da li je Srbija spremna za neke nove Košare.
Košare se često porede sa Termopilima, sa kojom srpskom bitkom biste vi lično uporedili Košare i zašto?
Košare su neočekivana borba u susretu koja je s pravom ponela oreol slave. Po načinu vođenja, heroizmu i podvizima boraca, uporediva je sa Kumanovskom bitkom. Kao i na Kumanovu, oficiri, podoficiri i vojnici zajedno su, rame uz rame, jurišali i ginuli, posebno u toj prvoj fazi susreta pre nego što je okršaj prerastao u odbranu.
Sličnost postoji i sa Kolubarskom bitkom: nijedna ni druga nisu imale odstupnicu niti rezervne položaje, već samo jedan imperativ – pobedu, sažet u naredbi: „Nema povlačenja, nema predaje!”
U širem istorijskom kontinuitetu, poredi se i sa podvigom Drugog bataljona Druge proleterske brigade na Vilića guvnu tokom Bitke na Neretvi, kada su borci u žestokom okršaju zaustavili neprijatelja i omogućili izvlačenje. Sve je to isti srpski ratnik. Iako je ta bitka deo partizanskog ratovanja, ne sme se smetnuti s uma da je prvi antifašistički pokret na ovim prostorima bio Ravnogorski — Jugoslovenska vojska u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića.
Da li se danas Bitka na Košarama izučava u vojnim školama u Srbiji i inostranstvu na sličan način kao što se izučavaju bitke na Ceru i Kolubari?
Nažalost, u srpskim vojnim školama bitka na Košarama pominje se tek informativno, bez dublje istoriografske i vojno-teorijske analize. A reč je o sukobu u kojem je neprijatelj imao odnos u ljudstvu 15 prema 1, dok je u borbenoj tehnici bio nadmoćniji čak 600 puta.
Uz to, vođena je u surovim meteorološkim i planinskim uslovima, gde su sve taktičke prednosti terena bile na strani protivnika. Zato Košarama veću pažnju poklanjaju strane vojske, kako u Rusiji, tako i u zemljama NATO-a. Tamo se više govori o podvigu i taktici srpske vojske nego o operacijama same alijanse, koja nije uspela da izvede zamišljenu kopnenu operaciju ni na ovom pravcu, ni kasnije na Paštriku, čime je doživela jasan poraz.
Ovu bitku zato ne treba pamtiti samo kao nadahnuće o hrabrosti, već kao školski primer posebne metodologije, taktike i obučenosti za dejstva u ekstremnim okolnostima. Bez obzira na razvoj savremenih tehnologija i ratovanja, poput onih u Ukrajini ili na Bliskom istoku, ovakav vid borbe ostaje trajno primenljiv.
Da li smatrate da bi drugi narodi, posebno oni u našem okruženju, u sličnim okolnostima mogli da pokažu isti stepen požrtvovanosti i herojstva kakve su pokazali borci na Košarama?
Smatram da nijedan narod i nijedna borbena formacija ne bi mogli da pokažu požrtvovanost kakvu su pokazali branioci Košara. Oni su tačno znali šta brane: sopstvene živote, porodice, veru, otadžbinu i sveto Kosovo i Metohiju — slobodu koju treba da naslede mlade generacije. Vodili su se onim zavetnim kosovskim načelom: da se otadžbina ne brani prema sili koja napada, već prema svetinjama koje se čuvaju.
Malo ko ima takvu vojničku tradiciju i slobodarski duh. Ipak, na Košarama nisu bili samo Srbi, rame uz rame stajali su i Mađari, Romi, čak i nekolicina Hrvata; ljudi pravoslavne, katoličke i muslimanske vere. Svi oni branili su zajedničku otadžbinu, Srbiju.
Dok drugi narodi hrabrost uglavnom pokazuju uz zaleđinu i podršku velikih sila, bilo zapadnih, bilo sa istoka, naš narod je jedinstven po tome što je spreman na najveću žrtvu isključivo zarad slobode i temeljnih ljudskih vrednosti.
Da li biste iz današnje perspektive ponovo postupili na isti način kada je reč o odlukama koje ste donosili tokom Bitke na Košarama?
Iz današnje perspektive postupio bih potpuno isto, i u komandovanju, i u taktičkim odlukama. Razume se, savremeni kontekst podrazumevao bi da neprijatelj upotrebi naprednija sredstva: pre svega borbene i izviđačke bespilotne letelice, dronove kamikaze i modernije raketne sisteme. Ipak, njihova raketna tehnologija u suštini se nije radikalno promenila od tada; ostali su na sistemima prethodnih generacija bez proboja u narednu, šestu generaciju koja bi donela presudnu prednost na cilju.
Mi smo tada pravilnim maskiranjem, zaštitom i manevrom snaga po širini i dubini fronta izbegli direktne udare njihovih glavnih oruđa, bilo iz vazdušnog prostora, bilo raketama sa mora. Zato bismo i danas primenili isti koncept odbrane, ali uz oslonac na savremene borbene sisteme kojima Vojska Srbije danas raspolaže.
Kažu da hrabar nije onaj koji se ne plaši, već onaj koji se plaši, ali ipak ne odustaje. Da li se slažete sa tim?
U ratnom vrtlogu, u tim nesvakidašnjim okolnostima, jer rat nije prirodno stanje, već iznuđena pojava, postoje trenuci kada čovek ne može svesno da utiče na sebe i bude potpuno neustrašiv. Ipak, kod naših boraca volja za odbranom otadžbine, vere, porodice i slobode toliko je snažna da u kritičnim momentima nadjačava svaki strah.
Neizvesnost i zebnja obično postoje pre samog početka dejstava. Međutim, kada se uđe u okršaj i prebrodi taj prelomni trenutak, strah iz dana u dan nestaje. Na scenu stupaju svest o zadatku, patriotsko vaspitanje i borbena obuka.
Strah tada ustupa mesto razumu, usredsređenosti na to kako prevazići prepreke, sačuvati sopstveni život i živote saboraca. Sa druge strane, starešine su čuvale svoje ljude odmerenim, jasnim i prisebnim komandovanjem. Nije pobeda po svaku cenu ostvarena uz masovne gubitke; pravi oficir blagovremenim odlukama i zaštitnim merama čuva ljudstvo svoje jedinice na braniku otadžbine.
Da li mislite da se država Srbija danas dostojno odužila ljudima koji su poginuli na Košarama i onima koji su preživeli, kao i njihovim porodicama?
Biću slobodan da kažem da sam 2016. godine bio među prvima koji su otvorili temu Košara, šta se tamo zaista dešavalo, koliko je bitka trajala i šta je značila. Zahvaljujući tadašnjem ministru za boračka pitanja, država je stala iza nas i omogućila da se o tome javno i afirmativno govori. Dobili smo dugo čekano priznanje i poštovanje naroda i države za podnetu žrtvu: snimljen je dokumentarni film, podignuta su spomen-obeležja, ulice nose imena poginulih, a početak i kraj bitke, od 9. aprila do 14. juna 1999. godine, obeležavaju se na najvišem državnom nivou. Ratni vojni invalidi dobili su određenu zakonsku zaštitu, iako bol porodica ostaje nenadoknadiv.
Međutim, suštinsko pitanje – trajno zdravstveno i materijalno zbrinjavanje preživelih boraca – još uvek nije rešeno. Mnogi od njih su zbog narušenog psihofizičkog zdravlja izgubili radnu sposobnost, a nisu ostvarili adekvatan status invalida koji bi im garantovao dostojanstven život. Dovedeni su na rub egzistencije i danas se, nažalost, tretiraju kao socijalni slučajevi.
Zato je naša borba sada usmerena ka tome da ovi ljudi iz socijalne kategorije pređu u red zaslužnih građana. Ne tražimo nikakve privilegije, već samo ono što su zaslužili: uslove za dostojanstven život u otadžbini za koju su bili spremni da polože sopstvene živote.
Šta mi kao građani možemo konkretno da uradimo za preživele borce i porodice poginulih?
Građani to u velikoj meri čine i danas. Na svakom koraku odaju poštovanje prema borcima, a kad god se ukaže potreba, posebno kada je neophodna pomoć za osnovno preživljavanje, hranu ili lekove, rado izlaze u susret, bilo preko boračkih udruženja, bilo samoinicijativno.
Ta solidarnost prelazi i granice Srbije. Primer za to je udruženje „Karađorđe” iz Crne Gore, koje već godinama obezbeđuje letovanje za deset porodica u Bijeloj, Igalu i Meljinama. Tu posebno moram da istaknem Peđu Vojinovića, domaćina Babića iz Igala i Milivoja Brčića iz Bijele, koji tim ljudima pružaju kompletan smeštaj, pun pansion i izlete širom Boke Kotorske.
Pomoć je u kontinuitetu stizala i iz dijaspore. Beograđanin Miško Mihajlović je preko svojih prijatelja iz Kanade zbrinuo na desetine boraca, odazivajući se na svaki moj poziv i svaku ljudsku nevolju za koju je čuo. Pomagali su i pojedinci iz Amerike, posebno iz Čikaga. Građanska solidarnost i spremnost da se priskoči u pomoć za lečenje ili osnovne račune svakako postoje i na zavidnom su nivou.
Međutim, briga o ljudima koji su dali zdravlje za otadžbinu ne sme počivati isključivo na dobroj volji pojedinaca. I u Srbiji i u Crnoj Gori izostaje adekvatna zakonska regulativa koja bi borcima sa Košara obezbedila trajnu socijalnu, zdravstvenu i materijalnu sigurnost koju su svojom žrtvom zaslužili.
Da li je Srbija danas spremna za još jedne Košare, ako bi to bilo potrebno? Ne mislim samo na vojsku i tehniku, već i na vaše mišljenje o tome da li su mladi ljudi danas spremni da se žrtvuju za otadžbinu.
Srbija svakako jeste spremna za neke nove Košare, mada se treba nadati da do toga nikada neće doći. Ipak, neophodno je učiniti maksimum na podizanju borbene gotovosti naših snaga bezbednosti, kako vojske, tako i policije. To podrazumeva ne samo nabavku savremene tehnike već i temeljno kadrovsko osposobljavanje i brojčano jačanje ljudstva, što predstavlja ključni faktor odvraćanja svakog potencijalnog agresora. Najbolji čuvar mira upravo je opremljena, uigrana i standardizovana vojska. Kao stub stabilnosti na Balkanu, Srbija mora imati snažnu armiju, uz istovremeno podizanje ličnog i profesionalnog standarda svojih vojnika. Ulaganje u vojsku je daleko najjeftinija opcija, jer se njome čuvaju mir i sloboda, osigurava ekonomski napredak i jača međunarodni i diplomatski položaj zemlje.
Kritike i sumnje da se današnja omladina ne bi odazvala pozivu otadžbine — jer gleda kako preživeli heroji i porodice stradalih žive na rubu egzistencije — nisu utemeljene. To nije opredeljujući faktor. Naš narod poseduje duboko usađen odbrambeni duh koji se nepogrešivo aktivira onog časa kada su ugroženi zemlja, svetinje, sloboda i porodica. Zato niko nema pravo da sumnja u mlade generacije. Ukoliko država na vreme preduzme sve političke, diplomatske i odbrambene korake, snažna vojska biće najbolja preventiva sukoba, a naši mladi ljudi uvek spremni da odlučno zaštite svoju zemlju.
Šta je po vašem mišljenju danas veća bitka – ona koja se vodi na bojnom polju ili ona koja se vodi za političkim stolom? Gde gubimo, gde dobijamo?
Diplomatsko-politička borba oduvek je bila presudna, jer rat i nije ništa drugo do nastavak politike drugim, oružanim sredstvima. Njegovo vođenje obuhvata više povezanih činilaca: oružanu borbu, psihološko-propagandna dejstva, ekonomske mere i obaveštajno-bezbednosni rad. Zato su mudrost, diplomatsko umeće i ekonomska snaga države ključni da se zemlja uopšte sačuva od ratnih razaranja.
Međutim, kada oružani sukob postane neizbežan, povratka nema. Tada sve mora biti podređeno znanju i odlučnosti ratnih komandanata, sa ciljem da se neprijatelj u što kraćem roku porazi i primora na mir, čime se proces ponovo vraća za pregovarački sto.
Iako je političko-diplomatska borba intelektualno izuzetno zahtevna i može ozbiljno narušiti zdravlje, ona se ne može porediti sa bojištem, gde se podnosi najveća žrtva i gube životi. Zato ne treba meriti šta je važnije. Oružani okršaj traži poseban soj ljudi spremnih na surovu realnost rata, ali je podjednako važna i diplomatija, koja zahteva mudrost, strateško strpljenje i veliku izdržljivost kako bi se očuvali plodovi te borbe.
Jesu li Srbi bolji ratnici ili bolji političari?
Teško je to razlučiti, pogotovo meni koji sam bio i ratnik i političar, kao narodni poslanik u dva saziva Narodne skupštine Republike Srbije. Nije lako ni jedno ni drugo, ali je očigledno da su Srbi bolji ratnici. Taj genetski kod i veština srpskog vojnika vekovima su se gradili jer smo neprestano branili svoje svetinje, slobodu i otadžbinu. Tu smo se izveštili i u svakoj našoj porodici odmalena se neguje kult zaštitnika doma i slobode.
U politici se, međutim, teže snalazimo. Ona svakako traži čast, znanje i mudrost, ali kod nas je preovladao onaj zapadni politički model koji često počiva na dvosmislenosti i relativizaciji date reči — po onoj staroj izreci: „Latini su stare varalice”. Na Zapadu se često jedno kaže, a primenjuje ono što u tom času odgovara, dok je naš mentalni sklop drugačiji: ono što se obeća mora se ispuniti, čak i po sopstvenu štetu. Kada politika postane „veština nemogućeg” u kojoj se gube obraz i težina date reči, ona nama suštinski postaje strana.
Da je međunarodna politika časna, da uvažava uzajamne interese, moral i iskrenost sa kojom mi u nju stupamo, ona bi nam odgovarala. Ali dok god važi praksa da se sporazumi tumače između redova i krše kad zatreba, mi u takvim igrama ne plivamo lako. Zato prednost u svakom smislu dajem našem ratničkom duhu — istorija od pamtiveka jasno pokazuje da su nam viteštvo i junaštvo prirodniji od politikantstva kada treba braniti i čuvati slobodu.
U spotu za pesmu ‘Za život Srpske’ Danice Crnogorčević, duh poginulog vojnika poručuje svojoj majci: ‘Vredelo je’. Da li smatrate da bi poginuli borci sa Košara svojim najmilijima uputili sličnu poruku?
Ne da smatram da bi uputili – oni su upravo takve poruke slali. Postoje brojna pisma upućena roditeljima u kojima opisuju taj istinski pakao Košara. Borbe su se vodile svakodnevno, od svitanja do kasne večeri, u surovim vremenskim prilikama i na nepristupačnom planinskom terenu. Hrana i municija su se kilometrima iznosile na rukama, jer tamo nisu mogla prići vozila, pa čak ni tovarna grla. Obrok je stizao jednom dnevno, a svaki ranjenik je ručno transportovan kroz bespuće kako bi mu se spasao život.
Bili su to nemogući uslovi, čak i za ratne okolnosti. I upravo iz tog pakla vojnici su porodicama pisali da za ovu zemlju vredi poginuti, tešeći jedni druge da posle takvog stradanja sigurno idu u raj. Čak i oni koji su u trenutku proglašenja ratnog stanja bili kod kuće, odbili su molbe roditelja da ostanu na sigurnom – vratili su se u jedinicu, među svoje drugove.
Herojstvo pokazano na Košarama, ali i u drugim okršajima širom Kosova i Metohije, oslikava karakter čitavog našeg naroda. Istu požrtvovanost pokazali su i mirni građani Aleksinca i Niša, koji su pod bombama ginuli uzdignuta čela, vodeći se onom narodnom: „Za junakom se ne plače”. Ti borci su tačno znali šta brane; svojim najbližima i otadžbini ostavili su jasan zavet da su za slobodu i veru spremni da polože život – i tu žrtvu su podneli.
Jedan vaš kolega je procenio da bi se Kosovo i Metohija moglo vratiti pod kontrolu Srbije za svega dva dana. Da li delite takvu procenu i kako vi vidite vojne mogućnosti za tako nešto u današnjim okolnostima?
Da, svakako. Da ne budem preterano ambiciozan — ne za dva dana, ali za sedam do desetak dana Kosovo i Metohija se moglo vratiti pod kontrolu naših snaga, pod određenim uslovima.
Pre dve godine, kada je tamo bilo oko 3.000 pripadnika KFOR-a i oko 2.000 pripadnika takozvanih kosovskih snaga bezbednosti, javno sam predložio da postojeće snage vojske i policije od 10.000 do 20.000 ljudi odmah zaposednu tačke predviđene Rezolucijom 1244 i Kumanovskim sporazumom.
To je podrazumevalo da do 999 naših pripadnika obezbedi srpske enklave. Predlog je bio da se KFOR-u podnese formalni zahtev, ali da se ne čeka odgovor, već da se ljudstvo odmah rasporedi u Gnjilanu, Peći, Prizrenu, Gračanici i Kosovskom Pomoravlju, uz preuzimanje graničnih prelaza.
Ukoliko bi KFOR naknadno to odbio, usledili bi diplomatski pregovori: glavnina snaga bi se povukla, a predviđenih 999 ljudi ostalo bi na terenu uz političku podršku velikih sila, pre svega Rusije.
Danas su okolnosti drugačije jer su i snage NATO-a i kosovske formacije narasle na više od po 5.000 ljudi, sa naoružanjem koje tada nisu imali.
Zato je sada potrebna drugačija strategija: proglasiti privremenu okupaciju Kosova i Metohije, što je zastupao patrijarh Pavle; proglasiti sve nepoštovane sporazume ništavnim; dodatno osposobiti vojsku i kroz diplomatiju, oslonjenu na vojnu snagu, reintegrisati pokrajinu i vratiti pun suverenitet Srbije.
Foto: Printscreen
