Љубинко Ђурковић је српски пензионисани пуковник и херој Кошара. Завршио је Војну академију и Генералштабну школу у Београду. Војну каријеру је започео 1985. године у Југословенској народној армији.
Као потпуковник, командовао је 2. батаљоном 125. моторизоване бригаде Приштинског корпуса и био је један од главних команданата одбране Кошара. Његова јединица је успешно бранила граничне положаје од напада терористичке организације тзв. Ослободилачке војске Косова, званичне албанске војске и НАТО подршке.
Након пензионисања води битку на другом фронту. Активно се укључио у политику и данас је потпредседник Покрета обнове Краљевине Србије (ПОКС) и народни посланик у Скупштини Србије. Јавно и доследно се противи уласку Србије у НАТО и труди се да се сећање на Кошаре не избледи. Живи у свом родном селу Поцесје код Рашке. Ожењен је и има три ћерке.
У интервјуу за „Чикаго на длану” пуковник Ђурковић открива где се данас заиста води битка за Косово и Метохију – на бојном пољу или за преговарачким столом, да ли би, са ове временске дистанце, на бојишту поново повукао исте потезе и да ли је Србија спремна за неке нове Кошаре.
Кошаре се често пореде са Термопилима, са којом српском битком бисте ви лично упоредили Кошаре и зашто?
Кошаре су неочекивана борба у сусрету која је с правом понела ореол славе. По начину вођења, хероизму и подвизима бораца, упоредива је са Кумановском битком. Као и на Куманову, официри, подофицири и војници заједно су, раме уз раме, јуришали и гинули, посебно у тој првој фази сусрета пре него што је окршај прерастао у одбрану.
Сличност постоји и са Колубарском битком: ниједна ни друга нису имале одступницу нити резервне положаје, већ само један императив – победу, сажет у наредби: „Нема повлачења, нема предаје!”
У ширем историјском континуитету, пореди се и са подвигом Другог батаљона Друге пролетерске бригаде на Вилића гувну током Битке на Неретви, када су борци у жестоком окршају зауставили непријатеља и омогућили извлачење. Све је то исти српски ратник. Иако је та битка део партизанског ратовања, не сме се сметнути с ума да је први антифашистички покрет на овим просторима био Равногорски — Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића.
Да ли се данас Битка на Кошарама изучава у војним школама у Србији и иностранству на сличан начин као што се изучавају битке на Церу и Колубари?
Нажалост, у српским војним школама битка на Кошарама помиње се тек информативно, без дубље историографске и војно-теоријске анализе. А реч је о сукобу у којем је непријатељ имао однос у људству 15 према 1, док је у борбеној техници био надмоћнији чак 600 пута.
Уз то, вођена је у суровим метеоролошким и планинским условима, где су све тактичке предности терена биле на страни противника. Зато Кошарама већу пажњу поклањају стране војске, како у Русији, тако и у земљама НАТО-а. Тамо се више говори о подвигу и тактици српске војске него о операцијама саме алијансе, која није успела да изведе замишљену копнену операцију ни на овом правцу, ни касније на Паштрику, чиме је доживела јасан пораз.
Ову битку зато не треба памтити само као надахнуће о храбрости, већ као школски пример посебне методологије, тактике и обучености за дејства у екстремним околностима. Без обзира на развој савремених технологија и ратовања, попут оних у Украјини или на Блиском истоку, овакав вид борбе остаје трајно применљив.
Да ли сматрате да би други народи, посебно они у нашем окружењу, у сличним околностима могли да покажу исти степен пожртвованости и херојства какве су показали борци на Кошарама?
Сматрам да ниједан народ и ниједна борбена формација не би могли да покажу пожртвованост какву су показали браниоци Кошара. Они су тачно знали шта бране: сопствене животе, породице, веру, отаџбину и свето Косово и Метохију — слободу коју треба да наследе младе генерације. Водили су се оним заветним косовским начелом: да се отаџбина не брани према сили која напада, већ према светињама које се чувају.
Мало ко има такву војничку традицију и слободарски дух. Ипак, на Кошарама нису били само Срби, раме уз раме стајали су и Мађари, Роми, чак и неколицина Хрвата; људи православне, католичке и муслиманске вере. Сви они бранили су заједничку отаџбину, Србију.
Док други народи храброст углавном показују уз залеђину и подршку великих сила, било западних, било са истока, наш народ је јединствен по томе што је спреман на највећу жртву искључиво зарад слободе и темељних људских вредности.
Да ли бисте из данашње перспективе поново поступили на исти начин када је реч о одлукама које сте доносили током Битке на Кошарама?
Из данашње перспективе поступио бих потпуно исто, и у командовању, и у тактичким одлукама. Разуме се, савремени контекст подразумевао би да непријатељ употреби напреднија средства: пре свега борбене и извиђачке беспилотне летелице, дронове камиказе и модерније ракетне системе. Ипак, њихова ракетна технологија у суштини се није радикално променила од тада; остали су на системима претходних генерација без пробоја у наредну, шесту генерацију која би донела пресудну предност на циљу.
Ми смо тада правилним маскирањем, заштитом и маневром снага по ширини и дубини фронта избегли директне ударе њихових главних оруђа, било из ваздушног простора, било ракетама са мора. Зато бисмо и данас применили исти концепт одбране, али уз ослонац на савремене борбене системе којима Војска Србије данас располаже.
Кажу да храбар није онај који се не плаши, већ онај који се плаши, али ипак не одустаје. Да ли се слажете са тим?
У ратном вртлогу, у тим несвакидашњим околностима, јер рат није природно стање, већ изнуђена појава, постоје тренуци када човек не може свесно да утиче на себе и буде потпуно неустрашив. Ипак, код наших бораца воља за одбраном отаџбине, вере, породице и слободе толико је снажна да у критичним моментима надјачава сваки страх.
Неизвесност и зебња обично постоје пре самог почетка дејстава. Међутим, када се уђе у окршај и преброди тај преломни тренутак, страх из дана у дан нестаје. На сцену ступају свест о задатку, патриотско васпитање и борбена обука.
Страх тада уступа место разуму, усредсређености на то како превазићи препреке, сачувати сопствени живот и животе сабораца. Са друге стране, старешине су чувале своје људе одмереним, јасним и присебним командовањем. Није победа по сваку цену остварена уз масовне губитке; прави официр благовременим одлукама и заштитним мерама чува људство своје јединице на бранику отаџбине.
Да ли мислите да се држава Србија данас достојно одужила људима који су погинули на Кошарама и онима који су преживели, као и њиховим породицама?
Бићу слободан да кажем да сам 2016. године био међу првима који су отворили тему Кошара, шта се тамо заиста дешавало, колико је битка трајала и шта је значила. Захваљујући тадашњем министру за борачка питања, држава је стала иза нас и омогућила да се о томе јавно и афирмативно говори. Добили смо дуго чекано признање и поштовање народа и државе за поднету жртву: снимљен је документарни филм, подигнута су спомен-обележја, улице носе имена погинулих, а почетак и крај битке, од 9. априла до 14. јуна 1999. године, обележавају се на највишем државном нивоу. Ратни војни инвалиди добили су одређену законску заштиту, иако бол породица остаје ненадокнадив.
Међутим, суштинско питање – трајно здравствено и материјално збрињавање преживелих бораца – још увек није решено. Многи од њих су због нарушеног психофизичког здравља изгубили радну способност, а нису остварили адекватан статус инвалида који би им гарантовао достојанствен живот. Доведени су на руб егзистенције и данас се, нажалост, третирају као социјални случајеви.
Зато је наша борба сада усмерена ка томе да ови људи из социјалне категорије пређу у ред заслужних грађана. Не тражимо никакве привилегије, већ само оно што су заслужили: услове за достојанствен живот у отаџбини за коју су били спремни да положе сопствене животе.
Шта ми као грађани можемо конкретно да урадимо за преживеле борце и породице погинулих?
Грађани то у великој мери чине и данас. На сваком кораку одају поштовање према борцима, а кад год се укаже потреба, посебно када је неопходна помоћ за основно преживљавање, храну или лекове, радо излазе у сусрет, било преко борачких удружења, било самоиницијативно.
Та солидарност прелази и границе Србије. Пример за то је удружење „Карађорђе” из Црне Горе, које већ годинама обезбеђује летовање за десет породица у Бијелој, Игалу и Мељинама. Ту посебно морам да истакнем Пеђу Војиновића, домаћина Бабића из Игала и Миливоја Брчића из Бијеле, који тим људима пружају комплетан смештај, пун пансион и излете широм Боке Которске.
Помоћ је у континуитету стизала и из дијаспоре. Београђанин Мишко Михајловић је преко својих пријатеља из Канаде збринуо на десетине бораца, одазивајући се на сваки мој позив и сваку људску невољу за коју је чуо. Помагали су и појединци из Америке, посебно из Чикага. Грађанска солидарност и спремност да се прискочи у помоћ за лечење или основне рачуне свакако постоје и на завидном су нивоу.
Међутим, брига о људима који су дали здравље за отаџбину не сме почивати искључиво на доброј вољи појединаца. И у Србији и у Црној Гори изостаје адекватна законска регулатива која би борцима са Кошара обезбедила трајну социјалну, здравствену и материјалну сигурност коју су својом жртвом заслужили.
Да ли је Србија данас спремна за још једне Кошаре, ако би то било потребно? Не мислим само на војску и технику, већ и на ваше мишљење о томе да ли су млади људи данас спремни да се жртвују за отаџбину.
Србија свакако јесте спремна за неке нове Кошаре, мада се треба надати да до тога никада неће доћи. Ипак, неопходно је учинити максимум на подизању борбене готовости наших снага безбедности, како војске, тако и полиције. То подразумева не само набавку савремене технике већ и темељно кадровско оспособљавање и бројчано јачање људства, што представља кључни фактор одвраћања сваког потенцијалног агресора. Најбољи чувар мира управо је опремљена, уиграна и стандардизована војска. Као стуб стабилности на Балкану, Србија мора имати снажну армију, уз истовремено подизање личног и професионалног стандарда својих војника. Улагање у војску је далеко најјефтинија опција, јер се њоме чувају мир и слобода, осигурава економски напредак и јача међународни и дипломатски положај земље.
Критике и сумње да се данашња омладина не би одазвала позиву отаџбине — јер гледа како преживели хероји и породице страдалих живе на рубу егзистенције — нису утемељене. То није опредељујући фактор. Наш народ поседује дубоко усађен одбрамбени дух који се непогрешиво активира оног часа када су угрожени земља, светиње, слобода и породица. Зато нико нема право да сумња у младе генерације. Уколико држава на време предузме све политичке, дипломатске и одбрамбене кораке, снажна војска биће најбоља превентива сукоба, а наши млади људи увек спремни да одлучно заштите своју земљу.
Шта је по вашем мишљењу данас већа битка – она која се води на бојном пољу или она која се води за политичким столом? Где губимо, где добијамо?
Дипломатско-политичка борба одувек је била пресудна, јер рат и није ништа друго до наставак политике другим, оружаним средствима. Његово вођење обухвата више повезаних чинилаца: оружану борбу, психолошко-пропагандна дејства, економске мере и обавештајно-безбедносни рад. Зато су мудрост, дипломатско умеће и економска снага државе кључни да се земља уопште сачува од ратних разарања.
Међутим, када оружани сукоб постане неизбежан, повратка нема. Тада све мора бити подређено знању и одлучности ратних команданата, са циљем да се непријатељ у што краћем року порази и примора на мир, чиме се процес поново враћа за преговарачки сто.
Иако је политичко-дипломатска борба интелектуално изузетно захтевна и може озбиљно нарушити здравље, она се не може поредити са бојиштем, где се подноси највећа жртва и губе животи. Зато не треба мерити шта је важније. Оружани окршај тражи посебан сој људи спремних на сурову реалност рата, али је подједнако важна и дипломатија, која захтева мудрост, стратешко стрпљење и велику издржљивост како би се очували плодови те борбе.
Јесу ли Срби бољи ратници или бољи политичари?
Тешко је то разлучити, поготово мени који сам био и ратник и политичар, као народни посланик у два сазива Народне скупштине Републике Србије. Није лако ни једно ни друго, али је очигледно да су Срби бољи ратници. Тај генетски код и вештина српског војника вековима су се градили јер смо непрестано бранили своје светиње, слободу и отаџбину. Ту смо се извештили и у свакој нашој породици одмалена се негује култ заштитника дома и слободе.
У политици се, међутим, теже сналазимо. Она свакако тражи част, знање и мудрост, али код нас је преовладао онај западни политички модел који често почива на двосмислености и релативизацији дате речи — по оној старој изреци: „Латини су старе варалице”. На Западу се често једно каже, а примењује оно што у том часу одговара, док је наш ментални склоп другачији: оно што се обећа мора се испунити, чак и по сопствену штету. Када политика постане „вештина немогућег” у којој се губе образ и тежина дате речи, она нама суштински постаје страна.
Да је међународна политика часна, да уважава узајамне интересе, морал и искреност са којом ми у њу ступамо, она би нам одговарала. Али док год важи пракса да се споразуми тумаче између редова и крше кад затреба, ми у таквим играма не пливамо лако. Зато предност у сваком смислу дајем нашем ратничком духу — историја од памтивека јасно показује да су нам витештво и јунаштво природнији од политикантства када треба бранити и чувати слободу.
У споту за песму ‘За живот Српске’ Данице Црногорчевић, дух погинулог војника поручује својој мајци: ‘Вредело је’. Да ли сматрате да би погинули борци са Кошара својим најмилијима упутили сличну поруку?
Не да сматрам да би упутили – они су управо такве поруке слали. Постоје бројна писма упућена родитељима у којима описују тај истински пакао Кошара. Борбе су се водиле свакодневно, од свитања до касне вечери, у суровим временским приликама и на неприступачном планинском терену. Храна и муниција су се километрима износиле на рукама, јер тамо нису могла прићи возила, па чак ни товарна грла. Оброк је стизао једном дневно, а сваки рањеник је ручно транспортован кроз беспуће како би му се спасао живот.
Били су то немогући услови, чак и за ратне околности. И управо из тог пакла војници су породицама писали да за ову земљу вреди погинути, тешећи једни друге да после таквог страдања сигурно иду у рај. Чак и они који су у тренутку проглашења ратног стања били код куће, одбили су молбе родитеља да остану на сигурном – вратили су се у јединицу, међу своје другове.
Херојство показано на Кошарама, али и у другим окршајима широм Косова и Метохије, осликава карактер читавог нашег народа. Исту пожртвованост показали су и мирни грађани Алексинца и Ниша, који су под бомбама гинули уздигнута чела, водећи се оном народном: „За јунаком се не плаче”. Ти борци су тачно знали шта бране; својим најближима и отаџбини оставили су јасан завет да су за слободу и веру спремни да положе живот – и ту жртву су поднели.
Један ваш колега је проценио да би се Косово и Метохија могло вратити под контролу Србије за свега два дана. Да ли делите такву процену и како ви видите војне могућности за тако нешто у данашњим околностима?
Да, свакако. Да не будем претерано амбициозан — не за два дана, али за седам до десетак дана Косово и Метохија се могло вратити под контролу наших снага, под одређеним условима.
Пре две године, када је тамо било око 3.000 припадника КФОР-а и око 2.000 припадника такозваних косовских снага безбедности, јавно сам предложио да постојеће снаге војске и полиције од 10.000 до 20.000 људи одмах запоседну тачке предвиђене Резолуцијом 1244 и Кумановским споразумом.
То је подразумевало да до 999 наших припадника обезбеди српске енклаве. Предлог је био да се КФОР-у поднесе формални захтев, али да се не чека одговор, већ да се људство одмах распореди у Гњилану, Пећи, Призрену, Грачаници и Косовском Поморављу, уз преузимање граничних прелаза.
Уколико би КФОР накнадно то одбио, уследили би дипломатски преговори: главнина снага би се повукла, а предвиђених 999 људи остало би на терену уз политичку подршку великих сила, пре свега Русије.
Данас су околности другачије јер су и снаге НАТО-а и косовске формације нарасле на више од по 5.000 људи, са наоружањем које тада нису имали.
Зато је сада потребна другачија стратегија: прогласити привремену окупацију Косова и Метохије, што је заступао патријарх Павле; прогласити све непоштоване споразуме ништавним; додатно оспособити војску и кроз дипломатију, ослоњену на војну снагу, реинтегрисати покрајину и вратити пун суверенитет Србије.
Фото: Printscreen
