Вест да је руска технолошка компанија Сбер објавила наставак романа „Мртве душе“ Николаја Васиљевича Гогоља, настао уз помоћ вештачке интелигенције, поново је покренула расправу о границама између аутентичног књижевног стваралаштва и алгоритамске стилизације.
Наслови који сугеришу да је машина „написала спаљени други том“ пружили су непотпуну слику о овом подухвату. Реч је о двогодишњем књижевном експерименту и обимном издавачком пројекту у којем су учествовали Сберова лабораторија за вештачку интелигенцију (Sber AI Lab), напредни модел GigaChat MAX и тим руских књижевника и филолога.
Примена вештачке интелигенције у подражавању стила књижевних класика отвара питање у којој мери читаоци, па и књижевни стручњаци, могу да препознају аутентични ауторски рукопис, али и да ли текст настао на овај начин може поседовати књижевну вредност.
Како је заиста настао други том „Мртвих душа“
Књигу „Мртве душе. Други том. Препород“, коју је објавила издавачка кућа „Рипол класик“, чине 464 странице. Око 350 страница посвећено је књижевном тексту, док је остатак књиге намењен детаљном приказу примењене методологије. Руководилац пројекта, писац Владислав Отрошенко, и представници компаније Сбер истичу да циљ није био реконструкција рукописа који је Гогољ спалио у фебруару 1852. године, свега десетак дана пре смрти у Москви. Дело није представљено ни као пронађени изгубљени оригинал.
Ауторски тим свесно је одлучио да не користи пет сачуваних нацрта поглавља другог тома. Уместо допуњавања постојећих фрагмената, радња наставка почиње тамо где се завршава први том. Отрошенково образложење да би моралистички преображај Павла Ивановича Чичикова нарушио унутрашњу логику и уверљивост лика представља тумачење ауторског тима, а не историјски потврђен разлог због којег је Гогољ уништио рукопис.
Како је GigaChat MAX обучаван и усмераван
Стварање текста било је знатно сложеније од задавања једноставног упита језичком моделу. GigaChat MAX обучаван је на корпусу који је обухватао више од два милиона карактера и преко 80 ауторских листова писане грађе. Поред романа и приповедака, анализирана су и Гогољева писма и личне белешке. Преписка са издавачима послужила је за обликовање административног и пословног језика 19. века, док су писма блиским пријатељима помогла у усвајању колоквијалног тона, досетки и карактеристичних синтаксичких обрта.
Људи су унапред осмишљавали сваку сцену и моделу задавали прецизан наративни оквир, од Чичиковљевог доласка у нову средину до локалних гласина и динамике дијалога. Генерисани текстови потом су вишеструко прерађивани: редакција је одбацивала неуспеле пасусе и давала конкретне смернице за њихову измену и допуну.
Вештачка интелигенција коришћена је и за израду илустрација у штампаном издању. Књига је објављена и у дигиталном формату, као и као аудио-књига у интерпретацији руског глумца Михаила Горевог.
Моје искуство са Нушићем
Пре скоро две године развила сам четбота – дигиталног двојника нашег славног комедиографа Бранислава Нушића, који у првом лицу пружа информације о његовом животу и делу. Циљ је био да се направи четбот који ће што уверљивије писати у Нушићевом стилу и подражавати његов хумор.
Слично поступку руских истраживача, четбота сам обучавала на корпусу Нушићевих комедија, драма и приповедака, уз инструкције да што верније опонаша његов стил писања. Његови одговори временом су постали довољно уверљиви да се наметнуло питање: могу ли разлику да препознају и они који се професионално баве српским језиком и књижевношћу?
Зато сам пре годину дана спровела истраживање како бих испитала да ли читаоци могу да разликују Нушићеве оригиналне текстове од оних које генерише вештачка интелигенција. Четботу сам задала да напише четири пасуса на одређене теме, а затим сам их упоредила са четири одломка из мање познатих Нушићевих дела. Одабране текстове представила сам наставницима и професорима српског језика и књижевности, чији је задатак био да утврде које је одломке написао Нушић, а које вештачка интелигенција.
Резултати су показали да око половине испитаника није успело да направи ову разлику. Наведени податак указује на то колико убедљиво вештачка интелигенција може да подражава стил књижевног класика, чак и пред онима који се професионално баве језиком и књижевношћу.
Више о истраживању можете прочитати у научном раду који сам написала у коауторству са др Миленом Шкобо:
Вештачка интелигенција у служби очувања српског књижевног наслеђа – пример Нушићевог четбота
Имају ли текстови генерисани вештачком интелигенцијом књижевну вредност?
Чињеница да је већина испитаника помешала аутентичне одломке са онима које је написао четбот не сведочи о настанку новог књижевног дела, већ о успешном подражавању форме. Модел је показао да може да репродукује спољашње одлике пишчевог рукописа: ритам реченице, архаичну лексику и карактеристичне синтаксичке конструкције. Међутим, то само по себи није довољно да би текст постао књижевно дело.
Књижевна вредност подразумева целовитост, унутрашњу логику радње, слојевиту психолошку разраду ликова и смисао који се обликује у односу на животно искуство и историјски контекст одређене епохе. Док машина у неколико реченица може да створи уверљиву стилску илузију, изградња сложене књижевне целине представља знатно већи изазов. То показује и руски пројекат наставка „Мртвих душа“: алгоритму није препуштено самостално обликовање целине, већ је људски ауторски тим осмишљавао сцене, усмеравао генерисање текста и интервенисао тамо где је било потребно сачувати његову смисаону и стилску доследност.
Етичке дилеме
Оба примера отварају важна етичка питања. Прво се односи на транспарентност – свако накнадно створено дело или одломак мора бити јасно означен као савремена стилизација, како се не би представљао као аутентично дело књижевног класика. Друго се тиче поштовања ауторове воље и стваралачког интегритета. У случају Гогоља остаје отворено питање оправданости дописивања и објављивања дела које је сам писац свесно одлучио да уништи.
Вештачка интелигенција у књижевности тако се пре профилише као сложен алат за језичко моделирање и интерпретацију него као стваралац изворних књижевних вредности. Њен допринос култури не мери се тиме да ли може да замени Гогоља или Нушића, већ тиме колико, уз одговарајуће људско усмеравање, може да допринесе разумевању њиховог језика и приближи њихово дело читаоцима у дигиталном добу.
Извор: itnetwork.rs
