Da li biste voleli da komunicirate sa svojim pokojnim precima, da ih pitate nešto što niste stigli ili da ponovo čujete njihov glas? Zahvaljujući razvoju generativne veštačke inteligencije, danas je tehnički moguće napraviti četbota koji simulira govor i način komunikacije preminule osobe. Iako zvuči kao scenario iz naučne fantastike, reč je o tehnologiji koja već postoji i koja postavlja važna etička pitanja, ko ima „autorsko pravo“ na sećanje i ličnost preminule osobe?
Šta je „spomen-bot“ i kako funkcioniše?
„Spomen-bot“ je digitalni model zasnovan na velikom jezičkom modelu (LLM), obučenom na materijalu vezanom za određenu osobu – poruke, beleške, snimci, intervjui. Upotrebom tehnika kao što su embedding pretraga, voice cloning i personalizovani interfejs, dobija se simulacija koja može da komunicira tekstualno ili glasovno. Ovakvi sistemi su se prvo pojavili u eksperimentalnim projektima poput Project December, a kasnije i u okviru platformi kao što su HereAfter AI i StoryFile, koje omogućavaju kreiranje digitalnih avatara, ali isključivo na osnovu sadržaja koji je osoba ostavila pre smrti. 
Tehnologije u pozadini: Od RAG pristupa do kloniranja glasa
Izrada jednog ovakvog bota podrazumeva prikupljanje materijala, njegovu obradu i primenu modela koji ne generiše odgovore proizvoljno, već ih zasniva na unapred definisanoj bazi. Najčešće se koristi pristup poznat kao RAG (Retrieval-Augmented Generation), koji omogućava sistemu da izvuče konkretan sadržaj iz sopstvene arhive. U glasovnoj verziji, sintetizovani glas može zvučati kao original. Ključnu ulogu ima prompt inženjer, koji određuje granice u ponašanju modela i kontroliše ton i sadržaj odgovora.
Ljudska potreba iza tehnologije: Očuvanje veze sa preminulima
Ovakvi četbotovi nisu nastali iz dosade, već potrebe da se očuva veza sa preminulim bližnjima. Neki korisnici koriste botove da bi deci približili dedu koga nikad nisu upoznala, drugi kao način da produže komunikaciju sa svojim voljenima. U kulturama koje neguju pamćenje i porodično predanje, ovi sistemi mogu delovati kao digitalna arhiva. Ipak, za neke su neprirodni i izazivaju nelagodu.
Pravni vakuum: Da li zakon prepoznaje digitalne preminule?
Pravna regulativa u ovoj oblasti je nepotpuna i nedovoljno precizna. U Srbiji ne postoji poseban zakon koji bi se bavio digitalnim replikama preminulih osoba. Ipak, ukoliko članovi porodice smatraju da je digitalni model narušio ugled, dostojanstvo ili autorska prava preminule osobe, mogu pokrenuti postupak pozivajući se na postojeće propise o zaštiti ličnosti i nematerijalne štete (na primer, član 199. Zakona o obligacionim odnosima i članovi 82–86. Zakona o autorskom i srodnim pravima).
Različite pravne prakse u svetu: SAD vs. EU
U Sjedinjenim Američkim Državama, pojedine savezne države priznaju pravo na glas, lik i digitalni identitet kao nasledivo pravo, što znači da se može pravno zaštititi i nakon smrti. Nasuprot tome, u većini zemalja Evropske unije ta prava nisu precizno definisana, pa ne postoji jedinstvena praksa, što ostavlja prostor za različita tumačenja i pravnu nesigurnost.
Etički izazovi: Primer Project December i zabrana OpenAI
Project December, koji je koristio GPT-3, ugašen je kada je OpenAI ograničio pristup, uz obrazloženje da je simulacija stvarnih osoba bez njihove saglasnosti protivna politici kompanije. Zabrana nije bila zasnovana na zakonu, već na internoj etici.
Zaključak: Tehnologija postoji, ali društvo postavlja granice
U Srbiji ovakvi četbotovi tek počinju da se pojavljuju. Za neke će to biti sredstvo čuvanja porodičnog nasleđa, za druge sporna praksa. Tehnološki, sve je izvodljivo. Pitanje je samo šta kao društvo smatramo prihvatljivim.
Photo: AI
