Vreme opraštanja – Intervju sa gospodinom Vojislavom Mihailovićem

Gotovo da nema porodice u Srbiji u kojoj bar jedan član nije stradao, bilo u partizanima ili od partizana, bilo u četnicima ili od četnika. Svako je, na ovaj ili onaj način, odabrao stranu, svojom voljom ili pod prisilom. Neutralnih nije bilo. O tome „ko je kriv“ polemiše se i danas, iako je od Drugog svetskog rata prošlo više od osamdeset godina.

Da li se možemo pomiriti sami sa sobom i po koju cenu?

Naš današnji sagovornik je Vojislav Mihailović, unuk generala Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u Otadžbini, čoveka koji je prvi u porobljenoj Evropi podigao ustanak protiv nacističke Nemačke. Sin Branka Mihailovića, golootočanina. Pravnik. Otac. Opozicionar. I čovek koji čitavog života nosi prezime koje u srpskom narodu ne predstavlja samo porodično nasleđe, već simbol vernosti Kralju, Otadžbini i slobodi.

Advertisement

Teret prezimena i porodično nasleđe

Gospodine Mihailoviću, da li je to što ste unuk generala Draže Mihailovića i sin Branka Mihailovića, koji je boravio na Golom otoku, bio preveliki teret za Vas i Vašu porodicu dok ste odrastali? Da li je taj teret postao lakši nakon rehabilitacije generala Draže 2015. godine?

Više puta sam govorio da to za mene nikada nije bio teret. Moguće je da sam bio subjektivan, jer sam u takvoj porodici rođen i odrastao, ali prezime Mihailović sam uvek doživljavao kao obavezu da čovek živi časno i da pazi da nijednim svojim postupkom ne baci senku na pretke.
Istina je da su moj otac i moj pokojni brat, koji je bio stariji od mene, sigurno osetili veći pritisak nego ja. Ja sam rođen 1951. godine i ta najteža stega oko porodica pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini u Beogradu je već šezdesetih godina počela da popušta. Ali u unutrašnjosti Srbije taj strah, ta prisila i ta podela trajali su mnogo duže.

Ipak, u našoj kući nije bilo mržnje. Bilo je dostojanstva. Vaspitavani smo da čuvamo obraz i da se ne stidimo istine, bez obzira na cenu. Kada sam kasnije ušao u politiku, možda su ti pritisci ponovo postali vidljiviji, ali i to su, uslovno rečeno, slatki tereti, jer vas stalno podsećaju da morate da budete dostojni jednog velikog imena.

Moj deda nije bio samo komandant jednog pokreta. On je bio simbol otpora, časti i vernosti zakletvi datoj Kralju i Otadžbini. I upravo zato su mnogi pokušavali da ga umanje, oklevetaju i izbrišu iz nacionalnog pamćenja.
Rehabilitacija 2015. godine nije promenila istinu, ona je samo pravno potvrdila ono što je srpski narod duboko u sebi odavno znao. Ali posle te odluke mnogi ljudi su prvi put mogli slobodno da pokažu poštovanje prema generalu Draži Mihailoviću, bez straha i šaputanja. Oni koji su decenijama pisali lažnu istoriju, nažalost, ni posle rehabilitacije nisu odustali od svojih ideoloških zabluda. Ali vreme polako svakoga postavi na mesto koje mu pripada. Istina ne može zauvek biti zatvorena.

Da li ste Vaše ćerke štitili od „tereta“ prezimena Mihailović ili ste ih od malih nogu učili da ga nose sa ponosom?

Teško je da roditelj o tome govori objektivno. Ali mislim da se deca ne vaspitavaju velikim rečima, već primerom. Ako u kući postoji poštovanje prema porodici, precima, veri i državi, onda deca to prirodno usvajaju. Ne možete decu učiti jednom, a živeti suprotno od toga.

Moje ćerke su odrastale u atmosferi u kojoj se nikada nismo stideli svog prezimena, niti istorije svoje porodice. Ali isto tako, nismo živeli ni u mržnji prema bilo kome. Najvažnije je da čovek ostane čestit. Ako sačuva obraz, sačuvao je i porodicu i prezime.

Porodična iskustva, istorija i lične lekcije

Posmatrajući život Vašeg dede i oca, koja je lekcija koju ste naučili?

Teško je sa ove vremenske distance davati jednostavne odgovore na tako velika životna pitanja. I život i istorija mnogo su složeniji nego što to danas često želimo da predstavimo. Ali ako bih morao da izdvojim jednu stvar, onda je to da čovek mora biti spreman da nosi teret svojih uverenja, naročito onda kada su ona časna i kada nisu po volji trenutnom sistemu ili ideologiji.

Moj deda je ostao veran zakletvi do kraja. Nije pristao na poniženje, nije napustio svoj narod čak ni onda kada je mogao da ode. A moj otac je kasnije, kao i mnogi drugi golootočani, platio cenu jedne velike istorijske zablude. Setimo se samo koliko je teško bilo u vremenima kada je čitav svet padao pred nacizmom, a jedan srpski oficir podizao ustanak u porobljenoj Evropi. I zato mislim da se svaki istinski uspeh, pa i ljudska veličina, na kraju mere količinom žrtve koju ste bili spremni da podnesete za ono u šta verujete.

Da ste bili na mestu Vašeg oca, Branka, ili Vašeg dede, generala Draže, da li biste neke stvari uradili drugačije?

Lako je danas suditi ljudima koji su živeli u vremenu okupacije, revolucije i građanskog rata. U našoj kući se o tim stvarima nikada nije govorilo sa mržnjom, ali jeste sa tugom. Moja tetka i moj otac su pred sam kraj rata bili deo one srpske omladine koja je, htela ili ne, gurnuta u vihor revolucije.

Mnogi mladi ljudi tada nisu imali istinski izbor. Bili su ucenjeni okolnostima, strahom i vremenom u kom su živeli. Moja tetka je pravim čudom preživela Sremski front. Nosila je rane do kraja života. A moj otac, iako je kao mlad verovao u neke ideale pravde i jednakosti, kasnije je završio na Golom otoku.

To dovoljno govori koliko su te generacije bile prevarene i žrtvovane. Ne mislim da je naše da danas olako sudimo precima. Naše je da razumemo težinu njihovih odluka i da nikada više ne dozvolimo da Srbija ponovo bude mesto u kom će Srbi ratovati jedni protiv drugih.

Da li smatrate da se u srpskom društvu ponekad previše oslanjamo na prošlost, i kako pronaći ravnotežu između odgovornosti prema precima i obaveze prema budućim generacijama?

Mislim da narod koji izgubi pamćenje, izgubio je i budućnost. Džordž Orvel je davno rekao da onaj ko upravlja prošlošću, upravlja i budućnošću. I u tome ima mnogo istine. Prošlost ne sme biti mesto novih podela, ali mora biti mesto istine. Jer ako narodu izbrišete pretke, junake, tradiciju i moralne vrednosti, onda od tog naroda vrlo lako napravite masu bez identiteta.

Decenijama je u Srbiji bilo poželjno odricati se sopstvenih velikana. I Pupin, i Dučić, i mnogi drugi bili su skrajnuti samo zato što su bili suviše srpski, suviše slobodni i suviše veliki. Problem nije samo u istoriji. Problem je u prekidu moralnog kontinuiteta jednog naroda.

Država ne može da se gradi samo na zakonima, institucijama i formalnim pravilima. Ona mora da počiva na sistemu vrednosti, na časti, poverenju, porodici, veri i odgovornosti prema Otadžbini. Kada su te vrednosti posle rata bile bačene pod noge, Srbija je počela da gubi i sebe i svoje samopouzdanje. Zato verujem da budućnost Srbije nije u zaboravu, već u povratku sebi, svojoj istini, svojoj tradiciji i svojim moralnim temeljima.

Sloboda, opozicija i moralna odgovornost

Članovi Vaše porodice su stradali jer su se bunili protiv vlasti, svako na svoj način. Koliko je tada bilo važno biti opozicija i misliti drugačije, a koliko je sada?

Ako govorimo o generalu Draži Mihailoviću, onda moramo biti precizni, on nije bio opozicionar u klasičnom smislu te reči. Bio je oficir Kraljevine Jugoslavije koji je ostao veran svojoj zakletvi, Kralju i Otadžbini.

U vremenu kada su mnoge evropske države kapitulirale, kada su mnogi pognuli glavu pred nacizmom, jedan srpski oficir je podigao barjak slobode. Za to nije bila potrebna samo hrabrost, za to je bila potrebna vera u slobodu i duboko osećanje dužnosti prema sopstvenom narodu.
Moj deda nije ratovao za vlast, već za slobodu Srbije i obnovu zakonite države. I čak onda kada je pred kraj rata imao priliku da napusti zemlju, on je to odbio. Ostao je uz svoj narod. I mislim da njegove reči najbolje opisuju njegov život:

„Ne može svoja zemlja da se nosi na đonovima cipela.“

To nije bila samo rečenica. To je bila suština njegovog karaktera.
Što se tiče mog oca i mnogih golootočana, njihova tragedija je bila drugačija. To su bili mladi ljudi koji su verovali u pravdu, jednakost i bolji svet, a završili su u sistemu koji je suspendovao slobodu i ljudsko dostojanstvo.

Mnogi od njih su bili zavedeni idejama svog vremena. Dragi Vasić je to nazvao „crvenim maglama“. To je bio talas koji je zahvatio čitavu Evropu. Ali kada je došlo vreme otrežnjenja, cena je bila strašna. Zato Srbija danas mora da nauči da poštuje ljude koji misle drugačije. Jer bez slobodnog čoveka nema ni slobodne države.

Šta biste pitali dedu, da ste imali prilike da ga upoznate?

Verovatno bih ga pitao odakle mu tolika hrabrost. Kako je jedan čovek u onom vremenu mogao da veruje da je moguće suprotstaviti se takvoj sili kakva je bila nacistička Nemačka, u trenutku kada su mnoge velike države već bile poražene. Ali upravo je tu veličina generala Draže Mihailovića.

On nije razmišljao šta je lakše, već šta je ispravno. Kasnije sam čitao o gerilskom ratovanju i shvatio koliko je on duboko razumeo taj vid borbe. Ali nije samo vojna veština ono što kod njega izaziva divljenje. To je moralna snaga čoveka koji nije pristao da pogne glavu. On je čuvao plamen slobode onda kada je izgledalo da je sve izgubljeno. I taj plamen nije bio važan samo za Srbiju, već i za čitavu porobljenu Evropu.

Kada pogledate na svoj život i rad do sada, šta mislite, da li bi deda bio ponosan na Vas danas?

Teško je govoriti o sebi. Meni je čitavog života bilo najvažnije da ne obrukam prezime koje nosim. I ako sam u tome uspeo, onda mislim da sam ispunio svoj najvažniji zadatak.

Ne možemo se mi porediti sa veličinama kakvi su bili ljudi poput generala Draže Mihailovića, Mihajla Pupina, Miloša Crnjanskog ili Jovana Dučića. To su ljudi koji su ostavili trag u istoriji srpskog naroda.
Ali ako smo uspeli da sačuvamo nit koja povezuje naše pretke sa budućim generacijama, ako smo uspeli da sačuvamo veru, čast i svest o tome ko smo — onda smo uradili mnogo.

Svako vreme nosi svoju borbu. Naša borba danas nije samo politička. To je borba da Srbija ponovo postane država koja se ne stidi svojih predaka, svoje tradicije i svoje istorije.

Istina, oproštaj i budućnost Srbije

Vaš otac Branko bio je na Golom otoku, a deda Draža ubijen. Oba procesa su, kao i mnogi drugi, montirana, a presuda se znala pre nego što su suđenja i otpočela. Da li ste oprostili onima koji su Vašim precima, i Vama indirektno, naneli nepravdu?

Ne mislim da sam ja taj koji ima pravo da oprašta u ime svih nevino stradalih ljudi. Ali verujem da Srbija mora da govori istinu. Bez istine nema ni pomirenja, ni ozdravljenja naroda.

Moj deda je osuđen u montiranom političkom procesu. A golootočani često nisu imali ni to. Ljudi su odvođeni bez suda, bez prava, bez dokaza, dovoljna je bila sumnja, jedna rečenica ili pogrešna misao. To su duboke rane našeg naroda.

Sećam se da mi je direktor Arhiva Srbije jednom pokazao fotografiju iz Krupnja iz 1941. godine, na kojoj zajedno stoje pripadnici Jugoslovenske vojske u Otadžbini i partizani posle oslobođenja grada. Posle rata ta fotografija je isečena, tako da ostanu samo partizani. To je, u stvari, simbol čitavog jednog vremena, vremena u kom je istorija prekrajana makazama ideologije. Ali najveća opasnost nije samo u zločinu. Najveća opasnost je u laži koja posle zločina postane zvanična istina.

Država ne može dugo da opstane ako je građena na strahu, falsifikatima i krvi nevinih ljudi. Takva država je kao kuća podignuta na pesku. I zato je za Srbiju istina važna ne zbog osvete, već zbog budućnosti.

Ako ste ikada smatrali da su Vaši otac i deda za nešto bili krivi, da li ste im oprostili?

Nisam, jer nikada nisam ni gledao na njih na taj način. Odrastao sam u patrijarhalnoj porodici u kojoj su čast, reč i poverenje značili više od svega. Imali smo duboko poštovanje prema roditeljima i precima, jer su te generacije živele ono što su govorile.

U našoj kući se nije lagalo. I zato smo njihove priče, i porodične i životne, prihvatali sa poverenjem. Ne zato što smo bili slepi, već zato što smo znali kakvi su ljudi bili. Moji preci nisu bili bezgrešni, takvi ljudi ne postoje, ali su bili ljudi koji su verovali u Srbiju, u Kralja, u slobodu i u dužnost prema svom narodu. To su vrednosti na kojima sam vaspitan.

I upravo zato verujem da Srbija može ponovo da bude ozbiljna i dostojanstvena država, onda kada se vrati sebi, svojoj istini, svojoj tradiciji i svojim moralnim temeljima. Jer budućnost ne grade narodi koji se stide svojih predaka, već oni koji su dostojni njihove žrtve.

Fotografije: POKS, Printscreen, Milan Brašanac