Пешадијски потпоручник Крста Кљајић рођен је 1915. године у Слуњу.
Од првих дана био је на располагању пуковнику Михаиловићу у организацији покрета отпора на Равној Гори. По формирању Таковског четничког одреда и доласку Звонка Вучковића, Крста Кљајић је распоређен код њега, где је обављао различите дужности, међу којима и дужност заменика команданта одреда.
Учествовао је у ослобођењу Горњег Милановца 29. септембра 1941. године. Потом учествује у борбама против Немаца на Руднику и Рапај-брду, као и у опсади Краљева. По избијању грађанског рата учествује и у борбама против комуниста, о којима није имао дилеме. 
Прогласом на Радио Лондону, октобра 1941. године, унапређен је у чин потпоручника. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде IV реда са мачевима, 6. септембра 1942. године, указом Врховне команде.
Тешко рањавање и повратак на дужност
Приликом напада на Љиг, 15. новембра 1942. године, бива тешко рањен у руку, коју му недуго потом лекари ампутирају без анестезије, са само једном обичном тестером. Недуго затим, на кућу у којој се одмарао наишла је немачка потера. Рањеног Крсту, на ивици живота и смрти, на једвите јаде из обруча извлачи капетан Вучковић са својим пратиоцима. У знак одмазде, немачке потере спалиле су више кућа у Такову.
После месец дана опоравка, Крста се враћа на дужност у тада већ формирани Први равногорски корпус, где обавља различите дужности: командира штабне чете, вршиоца дужности команданта Прве, а потом и Друге таковске бригаде.
У нападу на жандармеријску станицу у Угриновцима заробљава шест чешких пушкомитраљеза, пушке и сандуке муниције, преко потребне четницима.
Окупатор, у знак одмазде, креће у свакодневне потере за Крстом и његовим људима. У селу Горња Црнућа, на падинама Рудника, 3. јула 1943. године, Крста Кљајић гине у љотићевској заседи. Сахрањен је на Равној Гори, где му се гроб и данас налази.
Пред крај рата, 1944. године, новоформирана летећа бригада из таковског краја, у којем је Крста ратовао, понела је његово име у славу и част легендарног Крсте Кљајића.
Песма о неустрашивом једноруком команданту
Тих дана се овим делом Шумадије, у знак сећања на неустрашивог једноруког команданта Такова, певала песма чији је део гласио:
„Ој Црнуће, црна ти судбина,
Што изгуби најбољег Србина,
Да ли знаде Крсте Кљајић мајка
Где сад лежи тело од јунака?!“
О Крстиној погибији његов претпостављени, капетан Звонко Вучковић, записао је у својим мемоарима Сећања из рата:
Вучковићево сведочење о Крстиној погибији
„Обилазећи своје батаљоне, Крста је по обичају водио са собом само једну тројку… У селу Горњем Црнућу, код дебелих храстова на ивици Рудничке шуме, пао је погођен у срце рафалима из пушкомитраљеза. Обавештени од својих ухода о правцу Крстиног кретања, љотићевци су се у току ноћи убацили непримећени са главног пута у оближњу шуму и поставили заседе.
Кад је Крста јутром наишао уобичајеним путем, засули су га куршумима са најближег одстојања. На његове пратиоце који су, прибијени на земљу, одговорили ватром на ватру, нису обраћали пажњу. Мртав Крста било је све што су хтели, али му ни мртвом нису смели прићи. Кад су испразнили шаржере, стрчали су главачке низ брдо да се више никада не врате у тај крај.
Три нераздвојна Крстина пратиоца, који су га на рукама снели у село, пратила су га још два дана. Толико је трајао пут од Горњег Црнућа под Рудником до пашњака на Равној Гори, где смо га сахранили. Огромна маса мештана, људи и жена из свих села од Рудника до Сувобора, испратила је Крсту на последњи пут… На хумку тврде црвенкасте земље, прекривене венцима пољског цвећа, поболи смо дрвену крстачу, да бисмо обележили место на коме смо га оставили.
Кад зуб времена докусури његов надгробни знак, безимени брежуљак, кога је народ од тог дана звао „Крстин гроб“, остаће да траје заједно са легендом о малом неустрашивом човеку који се, по епској традицији народа коме је припадао, није хтео покорити ни највећој сили овога света.“
Крстин гроб и наслеђе Равне Горе
Крстин гроб доживео је свој васкрс заједно са Равном Гором деведесетих година прошлог века. Постао је место на којем се традиционално окупљају припадници и следбеници Равногорског покрета током сваког мајског сабора, посвећеног подизању устанка на Равној Гори.
Генерације и генерације младих Срба, равногораца и четника, управо су ту, на месту где почива потпоручник Крста Кљајић, положиле заклетву своме роду, краљу, Господу и отаџбини. Слободно можемо рећи да на његовој хумци, на његовом гробном месту, изнова израстају нове генерације Срба, спремне да се боре за своју историју, обичаје, традицију, монархију и православље.
У одсуству Дражиног гроба, управо Крстин гроб, ту где и јесте, на Равној Гори, има огроман значај за све поборнике Равногорског покрета и ЈВуО.
На Видовдан 1944. године, у присуству многобројних спасених савезничких авијатичара, војске и народа, служен је помен потпоручнику Крсти Кљајићу крај његове хумке. Равногорски покрет данас, од свог обнављања, већ деценијама, сваког 8. маја, на Марковдан, на Крстином гробу, заједно са свештенством и народом, служи помен безгробној војсци ђенерала Михаиловића, Крсти Кљајићу и свим официрима и војницима.
Капетан Звонко Вучковић одржао је обећање и, по паду комунизма у нашој земљи, дрвену крстачу заменио достојним спомеником на месту починка легендарног Крсте.
Извор и фотографије: Равногорски покрет
