Колико страног новца улази у невладин сектор у Србији, ко га добија и колико грађани заиста знају о томе ко финансира организације које, поред друштвеног и хуманитарног рада, учествују и у политичком животу земље? Ова питања последњих месеци све чешће отвара Вукша Драговић, оснивач „Српских суверениста“, који са својим сарадницима истражује токове новца и везе између невладиних организација, медија, политичких актера и страних донатора.
Посебну пажњу изазвали су подаци које су „Српски суверенисти“ добили од Народне банке Србије, према којима је удружењима грађана и фондацијама регистрованим у Србији од 2021. до 2025. године из иностранства стигло укупно око 1,3 милијарде евра. Ко је тај новац добио и из којих земаља је стигао, међутим, из одговора НБС није познато.
Драговић тврди да део невладиног сектора у Србији више није могуће посматрати искључиво као цивилно друштво, већ као мрежу која има значајан политички утицај, и за њу користи назив „НВО хидра“. Његове оцене су оштре и политички спорне, али питање транспарентности финансирања организација које учествују у јавном и политичком животу остаје легитимна тема. 
У првом делу интервјуа за „Чикаго на длану“ са Вукшом Драговићем разговарамо о томе како је ушао у ову тему, шта тврди да је открио истражујући страно финансирање невладиних организација, шта показују подаци Народне банке Србије и како, према његовом виђењу, функционише мрежа коју назива „НВО хидром“.
1. За наше читаоце у Америци који први пут чују за Вас – ко сте, како сте ушли у ову тему и због чега сте проценили да је финансирање невладиног сектора једно од најважнијих питања за будућност Србије? Шта Вас је навело да оснујете „Српске суверенисте“?
Последњу деценију интензивно пратим српску и светску политику, како из личног интересовања, тако и као активан учесник бројних протеста против потеза актуелне власти. У тему рада и финансирања невладиног сектора ушао сам управо кроз опозиционо деловање, где сам непосредно могао да сведочим о њиховом присуству и утицају на рад опозиционих странака и покрета (удружења грађана).
У то време, још увек млад и неискусан, нисам разумевао зашто парламентарне странке реагују са изразитим уважавањем, готово са страхопоштовањем, када се појаве представници великих невладиних организација, попут Раше Недељкова из ЦРТЕ. Било ми је несхватљиво да, поред изабраних политичких представника, управо они воде главну реч. Иста ситуација понављала се и са другим значајним невладиним организацијама.
Касније сам схватио да невладине организације заправо врше значајан утицај на политичке процесе, док опозиција често само служи као формално јавно лице које преноси њихове поруке према медијима и јавности.
Од опозиционог деловања до оснивања „Српских суверениста“
Након драматичног пада подршке опозицији – са приближно 35 одсто на свега 6–7 одсто – настао је политички вакуум. У таквим околностима, постојећи актери нису могли да дозволе улазак у политички живот снага које не контролишу, али нису желели ни да пропусте талас народног незадовољства који је уследио након трагедије са падом надстрешнице.
Пошто није било времена за профилисање нове политичке организације и нових људи, формиран је покрет „Студенти“ – анонимна маса без јасних лидера и програма, која је као основни захтев истакла правду за погинуле. Реч је о општем и општеприхватљивом циљу са којим се лако може сложити широк круг грађана, без дубљег преиспитивања мотива или стварних циљева самог покрета.
Њихово јавно залагање за опште и декларативне вредности, без конкретних предлога начина остварења тих циљева – попут пароле „да институције раде свој посао“ – представљало је идеалан катализатор за незадовољне грађане и оквир иза којег је народ могао да стане.
Управо тада сам у медијском простору уочио потврду онога што сам годинама пратио: невладине организације су почеле отворено да говоре у име студентског покрета и да директно нападају власт, што до тада није био случај. Њихово деловање раније је било знатно дискретније – кроз радне групе и друга тела, уз подршку европских званичника, вршен је притисак на власт, док су опозиција и њима блиски медији служили као додатни канал притиска.
Као одговор на овакав начин деловања невладиних организација основали смо Српске суверенисте. Нисмо желели да станемо у одбрану власти, коју смо последњих десет година критиковали по бројним питањима. Истовремено, нисмо могли да останемо по страни и допустимо да невладине организације преузму доминантну улогу у управљању политичким процесима у држави.
2. Истражујући токове страног новца који улази у невладин сектор, до каквих сте сазнања дошли? Шта је, по Вашем мишљењу, најважније да грађани разумеју када је реч о начину на који тај систем функционише?
До сада смо обрадили преко 80 невладиних организација које су, на различите начине, учествовале у ономе што називамо обојеном револуцијом. Има их укупно око 200.
Њихова улога обухватала је логистичко планирање и организацију протеста, финансирање активности, као и појављивање у медијском простору где су наступали у улози политичких актера испред тзв. студентског покрета – покрета који није имао времена да се самостално профилише.
Од кључног је значаја да грађани разумеју да су ове организације, путем више стотина милиона долара годишње страних донација, изградиле једну параполитичку структуру која данас броји преко пет хиљада плаћених оперативаца. Њих је могуће ангажовати у било ком тренутку за потребе уличних протеста.
Шема функционисања је релативно једноставна. Велике невладине организације примају средства, а затим их распоређују дубље у мрежи, одлучујући коме ће финансије бити додељене. Како је више пута јавно истакнуто, између осталог и од стране Маје Стојановић из организације „Грађанске иницијативе“, обезбеђивање финансија није проблем све док се сарађује. Онога тренутка када се каже „не“, финансирање престаје.
Како су, према Драговићу, локалне организације постале део мреже
На овај начин успели су да укључе и еколошке покрете, који претходно нису имали никакве директне везе са политичким процесима, у студентске протесте на локалном нивоу и у мањим градовима. Ти покрети су постали логистички оперативни центри. Један од примера је мала невладина организација „иРеволуција“, која је функционисала као логистички центар за протесте у Ваљеву. Сарађивала је са организацијама ЦРТА и Београдским центром за безбедносну политику на брзом прикупљању података о приведеним студентима и њиховом достављању адвокатима. Просторије ове организације спаљене су један дан након што је Београдски центар за безбедносну политику одложио јавну трибину заказану за 13. август, поводом годишњице полицијске акције у том граду.
Одлагање је уследило након што ниједна од контактираних институција нити приватних субјеката није пристала да уступи простор за њено одржавање.
Поставља се питање зашто организација „иРеволуција“ није понудила своје просторије за одржавање таквог догађаја, имајући у виду јасну повезаност са ЦРТА-ом, Београдским центром за безбедносну политику, медијским кућама Н1, Нова С и другима. Управо су ти актери медијски извештавали о протестима, дистрибуирали „сирове“ доказе и прослеђивали снимке инцидената.
Остаје отворено и питање да ли се у конкретном случају ради о виду одмазде једне велике и утицајне невладине организације – која је имала значајну улогу у реформисању дела нашег безбедносног система – према малој организацији која је евентуално одбила сарадњу.
3. Недавно сте од Народне банке Србије добили податке о приливу новца из иностранства. Шта сте тачно тражили, шта сте из тих података успели да сазнате, а шта је и даље остало непознато? Да ли ти подаци потврђују Ваше раније сумње и шта нам, по Вашем мишљењу, говори бројка од око 1,3 милијарде евра?
Народној банци Србије обратили смо се са три конкретна питања.
Прво питање односило се на укупан девизни прилив према удружењима грађана и фондацијама регистрованим у Републици Србији за године 2021, 2022, 2023, 2024. и 2025. Добили смо следеће податке: у 2021. години невладине организације регистроване у Србији примиле су 215,2 милиона евра, у 2022. 230,5 милиона евра, у 2023. 288,0 милиона евра, у 2024. 310,5 милиона евра, а у 2025. 265,6 милиона евра. Укупно, за наведени петогодишњи период, ради се о суми од 1,3 милијарде евра.
На друга два питања – која су удружења и фондације биле у првих 50 по висини ових прилива у наведеним годинама, као и који је износ прилива за свако од тих правних лица појединачно, те које су државе у првих десет по пореклу прилива – нажалост нисмо добили одговоре.
Народна банка Србије позвала се на одредбе закона којима је ограничено давање таквих информација, па смо остали само са укупном цифром од 1,3 милијарде евра.
У Србији је регистровано преко 30 хиљада невладиних организација. Међутим, број оних које примају средства из иностранства знатно је мањи. Велики број организација је неактиван и често касни са подношењем годишњих извештаја. Дешава се да чак око 18.000 невладиних организација не поднесе извештај, због чега држава такође мора да реагује.
Према нашим сазнањима, у већини случајева ради се о неупућености или немарности самих организација. Стога је стварни број невладиних организација које примају новац из иностранства веома мали у односу на укупан број регистрованих.
Ова цифра превазишла је сва моја очекивања. Нисам могао да претпоставим да се ради о овако великом износу. Искрено сам веровао да годишњи прилив у Србију износи између 80 и 90 милиона евра.
4. Често користите израз „НВО хидра“. Зашто баш тај израз? Да ли говоримо о великом броју независних организација или о систему који је, по Вашем мишљењу, међусобно повезан и делује ка истим циљевима?
Назив „НВО Хидра“ настао је сасвим случајно. Пре него што смо изашли у јавност са прикупљеним подацима и шемом функционисања ових организација, интерно смо разговарали о потреби да се оне угасе због дестабилизације и хаоса које својим деловањем изазивају у држави. Том приликом сам прокоментарисао да би гашење једне довело до стварања две нове. Управо у томе се огледа њихов начин деловања: „Ако одсечемо једну главу, изникнуће две нове“ – попут митолошког бића Хидре. Због тога наша борба није усмерена на гашење појединачних невладиних организација, већ на доношење сета закона који би их системски довели у ред.
У оквиру те мреже налазе се медији, новинари, адвокати, судије, тужиоци, политичари, аналитичари, еколози и други професионалци. Они су, без изборног легитимитета, заузели значајан простор унутар државних институција и користе их, уз притисак са Запада, да врше утицај на извршну власт.
Када такав притисак не уроди плодом, прелазе на медијске кампање преко њихових медија, као што су БИРН, ЦИНС, Крик, уз логистичку подршку АНЕМ-а и НУНС-а како би се постарали да та лаж прође некажњено и новинарима дали осећај сигурности да наставе са наративом.
Ако ни то не да резултате, прибегавају протестима и дестабилизацији као што можемо видети последње две године. Све то чине како би остварили интересе својих страних финансијера, којима су једино и одговорни за свој рад.
Шта Драговић види као крајње политичке циљеве
Њихови циљеви су јасни. С једне стране, реч је о пропаганди у корист Европске уније – ширењу наратива да се морамо безусловно покорити њеним захтевима или ћемо се суочити са економском пропашћу.
С друге стране, ради се о развлашћивању државе, односно о пребацивању надлежности државних институција на цивилни сектор који се налази под контролом страних финансијера. Крајњи план је да цивилни сектор преузме доминантну контролу над државом, како би постало готово свеједно ко формално долази на власт.
Конкретни захтеви Европске уније према Србији обухватају:
- предају контроле над тужилаштвом и формирање тужилачке полиције која би могла да хапси свакога ко се супротстави њиховим интересима;
- суспензију Народне скупштине у смислу доношења искључиво оних закона које они предложе;
- предају контроле над медијима;
- усклађивање комплетне спољне политике са њиховом, што би подразумевало увођење санкција свим нашим стратешким партнерима – од Русије и Кине па надаље;
- признавање Косова као независне државе, као и прихватање наратива о геноциду у Сребреници, који би касније могао да буде искоришћен као аргумент за укидање Републике Српске, додатне санкције према Србији и захтеве за ратну одштету.
5. Колико је данас уопште могуће утврдити чији новац на крају финансира коју организацију? Да ли је систем довољно транспарентан или је направљен тако да просечан грађанин практично не може да испрати порекло и крајње одредиште новца?
Њихова мрежа финансирања изузетно је сложена. Новац се прелива из једне невладине организације у другу готово без икакве контроле државе, а на крају се користи за финансирање те параполитичке организације чији је циљ вршење притиска на извршну власт. Управо због тога је данас изузетно тешко, а често и готово немогуће, поуздано утврдити чији новац на крају финансира коју организацију.
Систем није довољно транспарентан. Напротив, направљен је тако да просечан грађанин практично не може да испрати порекло и крајње одредиште средстава.
Деловање Српских суверениста против таквог спољног притиска није усмерено на очување власти Српске напредне странке на челу са Александром Вучићем. Напротив.
Али ако су они били у стању да уздрмају овако јаку власт, шта би се десило да је власт била слаба и сачињена од две или три коалиције? Они би је срушили.
Финансирање тако моћне параполитичке организације у нашој држави једноставно је неприхватљиво. СНС је на власти већ више од 14 година. Неко нов, без искуства и способности да издржи притисак који они стварају, не би имао никакве шансе.
Због тога је важно искористити тренутак у коме су сви изашли на видело и употребили све своје скривене адуте за дестабилизацију државе – од Универзитета и просвете, преко безбедносног сектора, до тужилаштва и судства – како би се подигла свест грађана о њиховом присуству и капацитетима, али и како би се донела адекватна законска решења која ће онемогућити такво деловање у будућности.
У другом делу интервјуа Вукша Драговић говори о томе шта би Срби у Америци требало да провере пре него што новац пошаљу некој организацији у Србији, како он разликује хуманитарни од политичког рада и какве промене закона предлаже.
Фото: Printscreen
