Да ли смо отишли предалеко са воук културом: Случај Шило Хендрикс

Током последњих десетак година западна друштва прошла су кроз дубоке културне промене. Оно што је започело као оправдано настојање да се постигне већа равноправност и скрене пажња на историјске неправде, на многим местима временом је прерасло у идеологију која поједине групе посматра као трајне жртве, а друге као трајне угњетаче.

Такав поглед на друштво, најчешће означен као „воук култура“ (woke culture), данас утиче на образовање, запошљавање, медије, рад полиције, па чак и на кривично правосуђе.

Због тога је све присутнији утисак да не важе иста правила за све: речи и поступци због којих би припадник једне групе могао да изгуби посао или кривично одговара, припадницима друге групе често се опраштају, умањује им се значај или се чак отворено одобравају.

Advertisement

Питање више није да ли таквих претеривања има. Питање је да ли смо већ прешли границу после које су угрожени друштвена кохезија, једнакост пред законом и сама слобода изражавања.

Случај Шило Хендрикс (Shiloh Hendrix): шта се стварно десило

Шило Хендрикс (Shiloh Hendrix), тада тридесетседмогодишња мајка, белкиња, била је 28. априла 2025. године са малим дететом на игралишту Рој Садерланд (Roy Sutherland), у парку Солџерс Филд (Soldiers Field Park) у Рочестеру (Rochester), у савезној држави Минесоти.

Осмогодишњи црни дечак сомалијског порекла, који има аутизам, наводно је посегнуо у њену торбу са стварима за бебу и узео кесицу пиреа од јабуке. Хендриксова се сукобила са дечаком, потрчала за њим и, према снимку који се убрзо проширио интернетом, назвала га погрдном речју за црнце.

Пролазник Шармаке Омар (Sharmake Omar), такође сомалијског порекла, почео је да снима догађај. Када ју је упитао да ли је увредила дечака, Хендриксова је то потврдила, а затим је исту реч упутила и њему, тврдећи да је дечак крао од ње. Снимак се великом брзином проширио друштвеним мрежама и за свега неколико дана постао повод за оштру расправу широм Сједињених Америчких Држава.

Хендриксова је потом на платформи ГивСендГоу (GiveSendGo) покренула кампању за прикупљање новца под називом „Помозите ми да заштитим своју породицу“ (Help Me Protect My Family), тврдећи да она и њена деца добијају претње.

Кампање за прикупљање новца поделиле јавност

Прикупљено је више од 800.000 долара, док се у појединим извештајима наводи да је коначни износ био близу 900.000 долара или чак већи. Приликом уплата многи донатори су остављали поруке подршке Хендриксовој, уз тврдње да је постала жртва двоструких аршина и да је јавност много оштрије осудила њен поступак него што то чини у сличним случајевима.

Упоредо с тим, покренута је и кампања за породицу дечака, коју је у почетку подржао локални огранак Националног удружења за унапређење положаја обојених људи (National Association for the Advancement of Colored People – NAACP). Након што је прикупљено неколико стотина хиљада долара, кампања је на захтев породице ограничена или угашена.

Оптужбе, пресуда и најава жалбе

Власти у Рочестеру су у августу 2025. године против Хендриксове подигле више оптужби за нарушавање јавног реда, на основу закона Минесоте који обухвата увредљив, злостављачки или бучан говор способан да изазове узнемиреност, бес или огорчење.

Она се изјаснила да није крива. Њена одбрана заснивала се на Првом амандману (First Amendment): увредљив говор, укључујући и расне увреде, у начелу је заштићен, осим када спада у уско одређену категорију такозваних „изазивачких речи“ (fighting words), које могу непосредно да изазову насиље.

Суђење је одржано у јулу 2026. године у округу Олмстед (Olmsted County). После вишедневног сведочења, током којег је говорио и отац дечака, потврдивши да његов син има аутизам и навику да узима туђе предмете, шесточлана порота донела је различите одлуке по појединачним тачкама оптужнице. Хендриксова је ослобођена оптужбе која се односила на њен сукоб са дечаком, али је проглашена кривом по тачки која се односила на расправу са човеком који ју је снимао.

Судија Криста М. Дејли (Christa M. Daily) изрекла јој је условну казну затвора у трајању од 90 дана, пробациони надзор, 200 сати друштвено корисног рада и новчану казну од 1.000 долара. Њен адвокат је одмах најавио жалбу, позивајући се на заштиту коју пружа Први амандман.

Реакције организација за слободу говора

Организације које се залажу за слободу говора, међу којима је и Фондација за индивидуална права и изражавање (Foundation for Individual Rights and Expression – FIRE), оцениле су да је овакву пресуду тешко ускладити са праксом Врховног суда Сједињених Америчких Држава (Supreme Court of the United States), који је примену доктрине „изазивачких речи“ (fighting words) током година све више ограничавао, тако да се она данас примењује само у изузетним случајевима.

Прогресивни кругови и организације за заштиту грађанских права представили су, насупрот томе, овај случај као дуго очекивано позивање на одговорност због јавног испољавања расизма. Овај случај јасно показује колико су дубоке поделе у савременом западном друштву: једна страна у њему види жену кажњену због изговорене речи, док друга види друштво које је најзад одлучило да више не толерише понижавање рањивог детета на бази боје коже.

Случај Шило Хендрикс није усамљен

Случај Шило Хендрикс (Shiloh Hendrix) није усамљен. Слични инциденти често изазивају различите реакције, у зависности од тога ко је починилац, а ко жртва.

Особе беле расе које се затекну у употреби расних увреда, нарочито најпогрдније речи за црнце, неретко се суочавају са брзим губитком посла, јавним објављивањем личних података (doxxing), а у појединим америчким савезним државама и са кривичним поступцима због нарушавања јавног реда или кривичних дела мотивисаних мржњом.

Истовремено, изрази усмерени против белаца, попут „крекери“ (crackers), „бели ђаволи“ (white devils), „колонизатори“ (colonizers) или позива на „сузе белаца“ (white tears), често се могу чути у академским, активистичким, па чак и школским круговима, али обично изазивају далеко блаже последице.

Двоструки аршини у школама и институцијама

У америчким школама поједини наставници и запослени беле расе сведочили су да су били изложени исмевању због своје расне или етничке припадности, а да су образовне установе на то реаговале веома уздржано. Са друге стране, када су околности обрнуте, често се покрећу званичне истраге, организују обавезне обуке о осетљивости према различитостима или се изричу дисциплинске мере.

Иако су Наслов VI (Title VI) и Наслов VII (Title VII) америчког законодавства формално расно неутрални, критичари сматрају да начин на који институције тумаче и примењују закон често доводи до тога да се поступци усмерени против црнаца третирају као посебно тешки. С друге стране се поступци усмерени против белаца неретко оцењују као безначајни или се оправдавају као „ударање навише“ (punching up).

Према овом гледишту, тиме се у пракси ствара неформална хијерархија заштићених група, чиме се доводи у питање начело да су сви грађани једнаки пред законом.

Када је насиље усмерено у супротном смеру

Критичари садашње друштвене климе указују на случајеве у којима се ствара утисак да починиоци тешких кривичних дела над белцима, уколико су црне расе, добијају блажи третман или барем знатно умереније медијско извештавање и политичке реакције него што би то био случај у обрнутој ситуацији. Један од примера који је привукао пажњу јавности јесте убиство Ирине Заруцке (Iryna Zarutska).

Убиство Ирине Заруцке и реакције јавности

Двадесеттрогодишња украјинска избеглица Ирина Заруцка налазила се 22. августа 2025. године у градском возу у Шарлоту (Charlotte), у савезној држави Северној Каролини.

Иза ње је седео Декарлос Дежуан Браун Млађи (Decarlos Dejuan Brown Jr.), тридесетпетогодишњи мушкарац црне расе са дугим досијеом претходних хапшења.

Он је у једном тренутку устао и, без очигледног повода, ножем је убо у врат. Напад је забележен камерама видео-надзора. Заруцка је пала и преминула на лицу места.

Путници који су се налазили у близини нису одмах притекли у помоћ; неки су наставили да седе гледајући у своје мобилне телефоне. Помоћ је стигла тек после отприлике минут и по. Браун је ухапшен убрзо након што је напустио воз.

Оптужнице, процесна неспособност и споре реакције институција

Против њега су подигнуте оптужнице за убиство првог степена по законима савезне државе, као и савезна оптужница за извршење дела које је довело до смрти у систему јавног превоза. За оба кривична дела може бити изречена казна доживотног затвора или смртна казна.

Међутим, до средине 2026. године судови су закључили да Браун није процесно способан да му се суди, како по савезним тако и по државним оптужбама, па је упућен на принудно психијатријско лечење са циљем да се утврди да ли ће му бити враћена процесна способност.

Случај је изазвао оштре расправе: једни су указивали на његову криминалну прошлост и пропусте надлежних служби да раније реагују, други су наглашавали значај његовог психичког стања, док су трећи указивали на ефекат пасивних посматрача и релативно слабо интересовање појединих медија у поређењу са случајевима у којима су починиоци белци, а жртве црнци.

Иако су оптужбе против Брауна изузетно тешке, дуготрајно одлагање судског поступка и уздржане почетне реакције институција додатно су учврстиле уверење дела јавности да постоји селективна примена закона.

И други медијски познати случајеви међурасних убистава изазвали су сличне тврдње да поједини прогресивно оријентисани тужиоци, начин медијског извештавања и друштвени притисци доводе до блажих последица или слабије реакције јавности онда када се расна структура учесника не уклапа у доминантни друштвени наратив.

Убиство Николе Мишовића у Бер Риџу

Један мање познат, али подједнако упечатљив случај догодио се у марту 2022. године у месту Бер Риџ (Burr Ridge), предграђу Чикага. Српски привредник Никола Мишовић (30), власник транспортне компаније, убијен је из ватреног оружја од стране Џеремија Спајсера (Jeremy Spicer), недавно запосленог радника црне расе. Према изјавама сведока, Спајсер је пре и током напада више пута узвикивао: „Мрзим Србе! Мрзим Србе!“ Том приликом рањена је и једна жена. После напада Спајсер је извршио самоубиство.

Полиција Чикага саопштила је да би, да је починилац преживео, случај био истраживан као злочин из мржње. Иако је убиство европског имигранта било праћено отворено исказаном етничком мржњом, овај случај готово да није добио трајнију пажњу великих америчких медија и брзо је пао у заборав, што је у оштром контрасту са снажном реакцијом која најчешће прати случајеве када су расне улоге обрнуте.

Европа је отишла корак даље

Сличан тренд захватио је и земље западне Европе, а по мишљењу критичара тамо су често израженији због брзих демографских промена, слабије традиције заштите слободе говора и одлучније примене закона који регулишу такозвани говор мржње.

Примери из Уједињеног Краљевства, Немачке и Француске

Уједињено Краљевство (United Kingdom). После убиства три девојчице у Саутпорту (Southport) у јулу 2024. године, друштвеним мрежама почеле су да се шире нетачне тврдње да је починилац муслимански тражилац азила. Те гласине довеле су до нереда у више градова.

Луси Коноли (Lucy Connolly), четрдесетједногодишња радница у систему бриге о деци, објавила је љутиту поруку на друштвеној мрежи Икс (X), некадашњем Твитеру (Twitter), у којој је позвала на масовне депортације и паљење хотела у којима су смештени мигранти.

Због подстицања расне мржње осуђена је на 31 месец затвора, а највећи део казне одслужила је пре него што је пуштена на слободу 2025. године. Критичари су овај случај упоредили са, по њиховом мишљењу, споријим или блажим реакцијама државе на стварно насиље, као и на дуго прикриване афере организованог сексуалног злостављања малолетница у Ротераму (Rotherham), Рочдејлу (Rochdale) и другим градовима, где су власти годинама оклевале да реагују из страха да не буду оптужене за расизам.

Због тога су оптужбе о постојању двоструких аршина у раду полиције постале све чешће: с једне стране оштра реакција на садржаје на интернету који се оцењују као крајње десничарски, а с друге знатно опрезнији приступ када су у питању поједине мањинске заједнице.

Различити приступи европских држава

Немачка (Germany). После великог миграционог таласа 2015. године забележен је пораст појединих облика насилног и сексуалног криминала. Званична статистика и бројне независне анализе више пута су показале да су страни држављани и поједине мигрантске групе несразмерно заступљени у одређеним категоријама насилних кривичних дела, али се о тим подацима, према критичарима, и даље говори са великим опрезом.

Критика миграционе политике или ислама може довести до истрага, уклањања са јавних платформи или професионалних последица. Странка Алтернатива за Немачку (Alternative für Deutschland – AfD) у појединим деловима земље налази се под надзором безбедносних служби и означена је као екстремистичка организација.

Масовни напади током новогодишње ноћи у Келну (Cologne), као и каснији слични инциденти, додатно су учврстили уверење критичара да су власти и медији у почетку умањивали значај етничке позадине тих догађаја.

Француска и отпор воук идеологији

Француска (France). Предграђа великих градова (banlieues), поновљени нереди и низ исламистичких терористичких напада, укључујући и одсецање главе наставнику Самјуелу Патију (Samuel Paty) 2020. године након што је ученицима показао карикатуре из сатиричног листа „Шарли Ебдо“ (Charlie Hebdo), покренули су далеко отворенију јавну расправу него у већини других европских земаља.

Француске владе настојале су да се супротставе америчком моделу идентитетске политике, а државни званичници више пута су истицали да је увоз „воук“ идеологије неспојив са француским републиканским моделом. Ипак, проблеми паралелних друштава, појединих градских четврти у које држава тешко успоставља пуну контролу, као и селективне примене закона који се односе на јавни ред и говор, и даље су присутни. Наставници и новинари који јавно говоре о неуспешној интеграцији миграната, према критичарима, и даље се суочавају са професионалним, али понекад и безбедносним ризицима.

Према критичарима, у свим овим земљама закони о говору мржње, све шире тумачење самог појма „мржња“, као и снажан утицај прогресивних невладиних организација и дела државне администрације, створили су окружење у којем критика миграција, мултикултурализма или појединих заштићених друштвених група може носити озбиљне правне и друштвене последице, док се истовремено проблеми унутар тих група често умањују или занемарују.

Шира слика

Полазна идеја воук културе није настала без разлога. Подсећање да историјске неправде остављају дугорочне последице и да друштвени положај људи није увек резултат искључиво њихових личних избора представља легитиман део савремене друштвене расправе. Међутим, критичари сматрају да је та идеја временом отишла корак даље и прерасла у систем у којем припадност одређеној групи постаје важнија од поступака и одговорности појединца.

По том гледишту, све се мање полази од начела да су сви једнаки пред законом, а све више од уверења да различите групе треба да имају различит третман како би се исправиле неправде из прошлости. Уместо да се процењује шта је конкретна особа учинила, у први план неретко долази питање коме припада – којој раси, полу, етничкој или другој друштвеној групи.

Критичари такође тврде да је слобода говора све чешће ограничена када се процени да би нечије речи могле да повреде или увреде припаднике појединих заједница. Истовремено, и у образовном систему и у правосуђу све већу улогу, по њиховом мишљењу, имају идентитетска и расна питања, док се мање пажње посвећује самом поступку, намери и личној одговорности сваког појединца.

Последице по институције и друштво

Пресуда Шило Хендриксовој (Shiloh Hendrix), одлагање судског поступка у случајевима попут убиства Ирине Заруцке (Iryna Zarutska), затворске казне изрицане британским грађанима због објава на друштвеним мрежама и оклевање европских власти да се отворено суоче са непријатним статистичким подацима о криминалу, нису усамљени инциденти. Они се представљају као симптоми идеологије која је из академских кругова прешла у саме центре институционалне моћи.

Да ли ће западна друштва успети да успоставе равнотежу, врате неутралност институција, доследну примену закона и примат права појединца над идентитетом групе, у великој мери ће одредити да ли ће данашње појаве остати пролазна етапа или постати трајно обележје савременог друштва. За сада постоје показатељи да је клатно већ отишло довољно далеко и да би његово даље померање у истом правцу могло довести до озбиљних друштвених подела.

Фото: AI, Wikimedia