Da li smo otišli predaleko sa vouk kulturom: Slučaj Šilo Hendriks

Tokom poslednjih desetak godina zapadna društva prošla su kroz duboke kulturne promene. Ono što je započelo kao opravdano nastojanje da se postigne veća ravnopravnost i skrene pažnja na istorijske nepravde, na mnogim mestima vremenom je preraslo u ideologiju koja pojedine grupe posmatra kao trajne žrtve, a druge kao trajne ugnjetače.

Takav pogled na društvo, najčešće označen kao „vouk kultura“ (woke culture), danas utiče na obrazovanje, zapošljavanje, medije, rad policije, pa čak i na krivično pravosuđe.

Zbog toga je sve prisutniji utisak da ne važe ista pravila za sve: reči i postupci zbog kojih bi pripadnik jedne grupe mogao da izgubi posao ili krivično odgovara, pripadnicima druge grupe često se opraštaju, umanjuje im se značaj ili se čak otvoreno odobravaju.

Advertisement

Pitanje više nije da li takvih preterivanja ima. Pitanje je da li smo već prešli granicu posle koje su ugroženi društvena kohezija, jednakost pred zakonom i sama sloboda izražavanja.

Slučaj Šilo Hendriks (Shiloh Hendrix): šta se stvarno desilo

Šilo Hendriks (Shiloh Hendrix), tada tridesetsedmogodišnja majka, belkinja, bila je 28. aprila 2025. godine sa malim detetom na igralištu Roj Saderland (Roy Sutherland), u parku Soldžers Fild (Soldiers Field Park) u Ročesteru (Rochester), u saveznoj državi Minesoti.

Osmogodišnji crni dečak somalijskog porekla, koji ima autizam, navodno je posegnuo u njenu torbu sa stvarima za bebu i uzeo kesicu pirea od jabuke. Hendriksova se sukobila sa dečakom, potrčala za njim i, prema snimku koji se ubrzo proširio internetom, nazvala ga pogrdnom rečju za crnce.

Prolaznik Šarmake Omar (Sharmake Omar), takođe somalijskog porekla, počeo je da snima događaj. Kada ju je upitao da li je uvredila dečaka, Hendriksova je to potvrdila, a zatim je istu reč uputila i njemu, tvrdeći da je dečak krao od nje. Snimak se velikom brzinom proširio društvenim mrežama i za svega nekoliko dana postao povod za oštru raspravu širom Sjedinjenih Američkih Država.

Hendriksova je potom na platformi GivSendGou (GiveSendGo) pokrenula kampanju za prikupljanje novca pod nazivom „Pomozite mi da zaštitim svoju porodicu“ (Help Me Protect My Family), tvrdeći da ona i njena deca dobijaju pretnje.

Kampanje za prikupljanje novca podelile javnost

Prikupljeno je više od 800.000 dolara, dok se u pojedinim izveštajima navodi da je konačni iznos bio blizu 900.000 dolara ili čak veći. Prilikom uplata mnogi donatori su ostavljali poruke podrške Hendriksovoj, uz tvrdnje da je postala žrtva dvostrukih aršina i da je javnost mnogo oštrije osudila njen postupak nego što to čini u sličnim slučajevima.

Uporedo s tim, pokrenuta je i kampanja za porodicu dečaka, koju je u početku podržao lokalni ogranak Nacionalnog udruženja za unapređenje položaja obojenih ljudi (National Association for the Advancement of Colored People – NAACP). Nakon što je prikupljeno nekoliko stotina hiljada dolara, kampanja je na zahtev porodice ograničena ili ugašena.

Optužbe, presuda i najava žalbe

Vlasti u Ročesteru su u avgustu 2025. godine protiv Hendriksove podigle više optužbi za narušavanje javnog reda, na osnovu zakona Minesote koji obuhvata uvredljiv, zlostavljački ili bučan govor sposoban da izazove uznemirenost, bes ili ogorčenje.

Ona se izjasnila da nije kriva. Njena odbrana zasnivala se na Prvom amandmanu (First Amendment): uvredljiv govor, uključujući i rasne uvrede, u načelu je zaštićen, osim kada spada u usko određenu kategoriju takozvanih „izazivačkih reči“ (fighting words), koje mogu neposredno da izazovu nasilje.

Suđenje je održano u julu 2026. godine u okrugu Olmsted (Olmsted County). Posle višednevnog svedočenja, tokom kojeg je govorio i otac dečaka, potvrdivši da njegov sin ima autizam i naviku da uzima tuđe predmete, šestočlana porota donela je različite odluke po pojedinačnim tačkama optužnice. Hendriksova je oslobođena optužbe koja se odnosila na njen sukob sa dečakom, ali je proglašena krivom po tački koja se odnosila na raspravu sa čovekom koji ju je snimao.

Sudija Krista M. Dejli (Christa M. Daily) izrekla joj je uslovnu kaznu zatvora u trajanju od 90 dana, probacioni nadzor, 200 sati društveno korisnog rada i novčanu kaznu od 1.000 dolara. Njen advokat je odmah najavio žalbu, pozivajući se na zaštitu koju pruža Prvi amandman.

Reakcije organizacija za slobodu govora

Organizacije koje se zalažu za slobodu govora, među kojima je i Fondacija za individualna prava i izražavanje (Foundation for Individual Rights and Expression – FIRE), ocenile su da je ovakvu presudu teško uskladiti sa praksom Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država (Supreme Court of the United States), koji je primenu doktrine „izazivačkih reči“ (fighting words) tokom godina sve više ograničavao, tako da se ona danas primenjuje samo u izuzetnim slučajevima.

Progresivni krugovi i organizacije za zaštitu građanskih prava predstavili su, nasuprot tome, ovaj slučaj kao dugo očekivano pozivanje na odgovornost zbog javnog ispoljavanja rasizma. Ovaj slučaj jasno pokazuje koliko su duboke podele u savremenom zapadnom društvu: jedna strana u njemu vidi ženu kažnjenu zbog izgovorene reči, dok druga vidi društvo koje je najzad odlučilo da više ne toleriše ponižavanje ranjivog deteta na bazi boje kože.

Slučaj Šilo Hendriks nije usamljen

Slučaj Šilo Hendriks (Shiloh Hendrix) nije usamljen. Slični incidenti često izazivaju različite reakcije, u zavisnosti od toga ko je počinilac, a ko žrtva.

Osobe bele rase koje se zateknu u upotrebi rasnih uvreda, naročito najpogrdnije reči za crnce, neretko se suočavaju sa brzim gubitkom posla, javnim objavljivanjem ličnih podataka (doxxing), a u pojedinim američkim saveznim državama i sa krivičnim postupcima zbog narušavanja javnog reda ili krivičnih dela motivisanih mržnjom.

Istovremeno, izrazi usmereni protiv belaca, poput „krekeri“ (crackers), „beli đavoli“ (white devils), „kolonizatori“ (colonizers) ili poziva na „suze belaca“ (white tears), često se mogu čuti u akademskim, aktivističkim, pa čak i školskim krugovima, ali obično izazivaju daleko blaže posledice.

Dvostruki aršini u školama i institucijama

U američkim školama pojedini nastavnici i zaposleni bele rase svedočili su da su bili izloženi ismevanju zbog svoje rasne ili etničke pripadnosti, a da su obrazovne ustanove na to reagovale veoma uzdržano. Sa druge strane, kada su okolnosti obrnute, često se pokreću zvanične istrage, organizuju obavezne obuke o osetljivosti prema različitostima ili se izriču disciplinske mere.

Iako su Naslov VI (Title VI) i Naslov VII (Title VII) američkog zakonodavstva formalno rasno neutralni, kritičari smatraju da način na koji institucije tumače i primenjuju zakon često dovodi do toga da se postupci usmereni protiv crnaca tretiraju kao posebno teški. S druge strane se postupci usmereni protiv belaca neretko ocenjuju kao beznačajni ili se opravdavaju kao „udaranje naviše“ (punching up).

Prema ovom gledištu, time se u praksi stvara neformalna hijerarhija zaštićenih grupa, čime se dovodi u pitanje načelo da su svi građani jednaki pred zakonom.

Kada je nasilje usmereno u suprotnom smeru

Kritičari sadašnje društvene klime ukazuju na slučajeve u kojima se stvara utisak da počinioci teških krivičnih dela nad belcima, ukoliko su crne rase, dobijaju blaži tretman ili barem znatno umerenije medijsko izveštavanje i političke reakcije nego što bi to bio slučaj u obrnutoj situaciji. Jedan od primera koji je privukao pažnju javnosti jeste ubistvo Irine Zarucke (Iryna Zarutska).

Ubistvo Irine Zarucke i reakcije javnosti

Dvadesettrogodišnja ukrajinska izbeglica Irina Zarucka nalazila se 22. avgusta 2025. godine u gradskom vozu u Šarlotu (Charlotte), u saveznoj državi Severnoj Karolini.

Iza nje je sedeo Dekarlos Dežuan Braun Mlađi (Decarlos Dejuan Brown Jr.), tridesetpetogodišnji muškarac crne rase sa dugim dosijeom prethodnih hapšenja.

On je u jednom trenutku ustao i, bez očiglednog povoda, nožem je ubo u vrat. Napad je zabeležen kamerama video-nadzora. Zarucka je pala i preminula na licu mesta.

Putnici koji su se nalazili u blizini nisu odmah pritekli u pomoć; neki su nastavili da sede gledajući u svoje mobilne telefone. Pomoć je stigla tek posle otprilike minut i po. Braun je uhapšen ubrzo nakon što je napustio voz.

Optužnice, procesna nesposobnost i spore reakcije institucija

Protiv njega su podignute optužnice za ubistvo prvog stepena po zakonima savezne države, kao i savezna optužnica za izvršenje dela koje je dovelo do smrti u sistemu javnog prevoza. Za oba krivična dela može biti izrečena kazna doživotnog zatvora ili smrtna kazna.

Međutim, do sredine 2026. godine sudovi su zaključili da Braun nije procesno sposoban da mu se sudi, kako po saveznim tako i po državnim optužbama, pa je upućen na prinudno psihijatrijsko lečenje sa ciljem da se utvrdi da li će mu biti vraćena procesna sposobnost.

Slučaj je izazvao oštre rasprave: jedni su ukazivali na njegovu kriminalnu prošlost i propuste nadležnih službi da ranije reaguju, drugi su naglašavali značaj njegovog psihičkog stanja, dok su treći ukazivali na efekat pasivnih posmatrača i relativno slabo interesovanje pojedinih medija u poređenju sa slučajevima u kojima su počinioci belci, a žrtve crnci.

Iako su optužbe protiv Brauna izuzetno teške, dugotrajno odlaganje sudskog postupka i uzdržane početne reakcije institucija dodatno su učvrstile uverenje dela javnosti da postoji selektivna primena zakona.

I drugi medijski poznati slučajevi međurasnih ubistava izazvali su slične tvrdnje da pojedini progresivno orijentisani tužioci, način medijskog izveštavanja i društveni pritisci dovode do blažih posledica ili slabije reakcije javnosti onda kada se rasna struktura učesnika ne uklapa u dominantni društveni narativ.

Ubistvo Nikole Mišovića u Ber Ridžu

Jedan manje poznat, ali podjednako upečatljiv slučaj dogodio se u martu 2022. godine u mestu Ber Ridž (Burr Ridge), predgrađu Čikaga. Srpski privrednik Nikola Mišović (30), vlasnik transportne kompanije, ubijen je iz vatrenog oružja od strane Džeremija Spajsera (Jeremy Spicer), nedavno zaposlenog radnika crne rase. Prema izjavama svedoka, Spajser je pre i tokom napada više puta uzvikivao: „Mrzim Srbe! Mrzim Srbe!“ Tom prilikom ranjena je i jedna žena. Posle napada Spajser je izvršio samoubistvo.

Policija Čikaga saopštila je da bi, da je počinilac preživeo, slučaj bio istraživan kao zločin iz mržnje. Iako je ubistvo evropskog imigranta bilo praćeno otvoreno iskazanom etničkom mržnjom, ovaj slučaj gotovo da nije dobio trajniju pažnju velikih američkih medija i brzo je pao u zaborav, što je u oštrom kontrastu sa snažnom reakcijom koja najčešće prati slučajeve kada su rasne uloge obrnute.

Evropa je otišla korak dalje

Sličan trend zahvatio je i zemlje zapadne Evrope, a po mišljenju kritičara tamo su često izraženiji zbog brzih demografskih promena, slabije tradicije zaštite slobode govora i odlučnije primene zakona koji regulišu takozvani govor mržnje.

Primeri iz Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i Francuske

Ujedinjeno Kraljevstvo (United Kingdom). Posle ubistva tri devojčice u Sautportu (Southport) u julu 2024. godine, društvenim mrežama počele su da se šire netačne tvrdnje da je počinilac muslimanski tražilac azila. Te glasine dovele su do nereda u više gradova.

Lusi Konoli (Lucy Connolly), četrdesetjednogodišnja radnica u sistemu brige o deci, objavila je ljutitu poruku na društvenoj mreži Iks (X), nekadašnjem Tviteru (Twitter), u kojoj je pozvala na masovne deportacije i paljenje hotela u kojima su smešteni migranti.

Zbog podsticanja rasne mržnje osuđena je na 31 mesec zatvora, a najveći deo kazne odslužila je pre nego što je puštena na slobodu 2025. godine. Kritičari su ovaj slučaj uporedili sa, po njihovom mišljenju, sporijim ili blažim reakcijama države na stvarno nasilje, kao i na dugo prikrivane afere organizovanog seksualnog zlostavljanja maloletnica u Roteramu (Rotherham), Ročdejlu (Rochdale) i drugim gradovima, gde su vlasti godinama oklevale da reaguju iz straha da ne budu optužene za rasizam.

Zbog toga su optužbe o postojanju dvostrukih aršina u radu policije postale sve češće: s jedne strane oštra reakcija na sadržaje na internetu koji se ocenjuju kao krajnje desničarski, a s druge znatno oprezniji pristup kada su u pitanju pojedine manjinske zajednice.

Različiti pristupi evropskih država

Nemačka (Germany). Posle velikog migracionog talasa 2015. godine zabeležen je porast pojedinih oblika nasilnog i seksualnog kriminala. Zvanična statistika i brojne nezavisne analize više puta su pokazale da su strani državljani i pojedine migrantske grupe nesrazmerno zastupljeni u određenim kategorijama nasilnih krivičnih dela, ali se o tim podacima, prema kritičarima, i dalje govori sa velikim oprezom.

Kritika migracione politike ili islama može dovesti do istraga, uklanjanja sa javnih platformi ili profesionalnih posledica. Stranka Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland – AfD) u pojedinim delovima zemlje nalazi se pod nadzorom bezbednosnih službi i označena je kao ekstremistička organizacija.

Masovni napadi tokom novogodišnje noći u Kelnu (Cologne), kao i kasniji slični incidenti, dodatno su učvrstili uverenje kritičara da su vlasti i mediji u početku umanjivali značaj etničke pozadine tih događaja.

Francuska i otpor vouk ideologiji

Francuska (France). Predgrađa velikih gradova (banlieues), ponovljeni neredi i niz islamističkih terorističkih napada, uključujući i odsecanje glave nastavniku Samjuelu Patiju (Samuel Paty) 2020. godine nakon što je učenicima pokazao karikature iz satiričnog lista „Šarli Ebdo“ (Charlie Hebdo), pokrenuli su daleko otvoreniju javnu raspravu nego u većini drugih evropskih zemalja.

Francuske vlade nastojale su da se suprotstave američkom modelu identitetske politike, a državni zvaničnici više puta su isticali da je uvoz „vouk“ ideologije nespojiv sa francuskim republikanskim modelom. Ipak, problemi paralelnih društava, pojedinih gradskih četvrti u koje država teško uspostavlja punu kontrolu, kao i selektivne primene zakona koji se odnose na javni red i govor, i dalje su prisutni. Nastavnici i novinari koji javno govore o neuspešnoj integraciji migranata, prema kritičarima, i dalje se suočavaju sa profesionalnim, ali ponekad i bezbednosnim rizicima.

Prema kritičarima, u svim ovim zemljama zakoni o govoru mržnje, sve šire tumačenje samog pojma „mržnja“, kao i snažan uticaj progresivnih nevladinih organizacija i dela državne administracije, stvorili su okruženje u kojem kritika migracija, multikulturalizma ili pojedinih zaštićenih društvenih grupa može nositi ozbiljne pravne i društvene posledice, dok se istovremeno problemi unutar tih grupa često umanjuju ili zanemaruju.

Šira slika

Polazna ideja vouk kulture nije nastala bez razloga. Podsećanje da istorijske nepravde ostavljaju dugoročne posledice i da društveni položaj ljudi nije uvek rezultat isključivo njihovih ličnih izbora predstavlja legitiman deo savremene društvene rasprave. Međutim, kritičari smatraju da je ta ideja vremenom otišla korak dalje i prerasla u sistem u kojem pripadnost određenoj grupi postaje važnija od postupaka i odgovornosti pojedinca.

Po tom gledištu, sve se manje polazi od načela da su svi jednaki pred zakonom, a sve više od uverenja da različite grupe treba da imaju različit tretman kako bi se ispravile nepravde iz prošlosti. Umesto da se procenjuje šta je konkretna osoba učinila, u prvi plan neretko dolazi pitanje kome pripada – kojoj rasi, polu, etničkoj ili drugoj društvenoj grupi.

Kritičari takođe tvrde da je sloboda govora sve češće ograničena kada se proceni da bi nečije reči mogle da povrede ili uvrede pripadnike pojedinih zajednica. Istovremeno, i u obrazovnom sistemu i u pravosuđu sve veću ulogu, po njihovom mišljenju, imaju identitetska i rasna pitanja, dok se manje pažnje posvećuje samom postupku, nameri i ličnoj odgovornosti svakog pojedinca.

Posledice po institucije i društvo

Presuda Šilo Hendriksovoj (Shiloh Hendrix), odlaganje sudskog postupka u slučajevima poput ubistva Irine Zarucke (Iryna Zarutska), zatvorske kazne izricane britanskim građanima zbog objava na društvenim mrežama i oklevanje evropskih vlasti da se otvoreno suoče sa neprijatnim statističkim podacima o kriminalu, nisu usamljeni incidenti. Oni se predstavljaju kao simptomi ideologije koja je iz akademskih krugova prešla u same centre institucionalne moći.

Da li će zapadna društva uspeti da uspostave ravnotežu, vrate neutralnost institucija, doslednu primenu zakona i primat prava pojedinca nad identitetom grupe, u velikoj meri će odrediti da li će današnje pojave ostati prolazna etapa ili postati trajno obeležje savremenog društva. Za sada postoje pokazatelji da je klatno već otišlo dovoljno daleko i da bi njegovo dalje pomeranje u istom pravcu moglo dovesti do ozbiljnih društvenih podela.

Foto: AI, Wikimedia