Усвајањем Закона о родитељима-неговатељима и неговатељима, Република Србија направила је значајан искорак у систему социјалне заштите и подршке породицама.
По први пут држава је системски препознала и вредновала рад родитеља који својој деци са најтежим сметњама у развоју и инвалидитетом пружају непрекидну, двадесетчетворочасовну негу.
Новим законом уведена је месечна накнада од 65.000 динара, односно око 555 евра, уз обавезну уплату доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање. То значи да се време проведено у бризи о детету убудуће признаје као радни стаж, што родитељима обезбеђује не само непосредну материјалну подршку већ и већу сигурност у пензијском периоду. 
Србија је један од лидера у региону…
Када се ново законско решење упореди са праксом у региону, Србија се, уз изузетак Хрватске, издваја као држава са најсвеобухватнијим системом подршке родитељима-неговатељима.
Хрватска је статус родитеља-неговатеља увела још 2007. године и има дужу традицију у овој области. Тамо основна накнада износи 663,61 евро, за родитеље чија деца не могу да се укључе у програме у заједници исплаћује се 796,34 евра, док родитељ који самостално брине о двоје или више деце са тешкоћама може да оствари чак 995,42 евра месечно.
Иако су ови износи виши од српских 555 евра, треба имати у виду да је Хрватска већ годинама чланица Европске уније и да располаже значајно већим економским могућностима и вишим животним стандардом.
У осталим државама Западног Балкана ситуација је знатно другачија. У Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Албанији не постоји системско решење које би родитељима обезбедило статус неговатеља уз признавање радног стажа и уплату доприноса.
Подршка се углавном своди на основне додатке за туђу негу и помоћ, који су најчешће испод 200 до 300 евра месечно. Управо зато Србија данас представља регионалног лидера међу земљама које нису чланице Европске уније, јер је успела да обједини три кључна елемента подршке – новчану накнаду, социјално осигурање и признавање радног стажа.
…и испред држава јужне и источне Европе
Позитивну слику Србија показује и када се упореди са државама јужне и источне Европе.
Пољска нуди развијен систем дечјих додатака и пореских олакшица за породице које брину о деци са инвалидитетом, али нема јединствен статус родитеља-неговатеља који истовремено подразумева месечну накнаду и пуне доприносе.
Мађарска има снажну породичну политику, укључујући повољне кредите и бројне подстицаје за породице са више деце, али специфична накнада за родитеље који непрекидно, 24 часа дневно, негују дете није уређена на нивоу који подразумева признавање радног стажа као у Србији.
У Румунији и Бугарској накнаде су углавном ниже и најчешће се крећу од 200 до 400 евра, док Грчка, Италија и Шпанија имају регионално организоване програме у којима висина подршке зависи од локалних буџета и места становања.
Када се у обзир узме не само износ накнаде већ и чињеница да Србија обезбеђује уплату доприноса и будућу пензију, може се закључити да се са 65.000 динара и пратећим правима налази на нивоу или изнад већине држава јужне и источне Европе.
Које државе то раде боље?
Најразвијеније земље Европске уније, попут Шведске, Норвешке, Немачке, Холандије и Француске, и даље имају снажније системе подршке, што је и очекивано с обзиром на њихову економску снагу и дугогодишње развијање социјалних политика.
У Шведској родитељима су доступни лични асистенти чији рад финансира држава, као и care allowance, па укупна вредност подршке, заједно са услугама, често премашује 1.000 до 2.000 евра месечно. У Немачкој се накнада Pflegegeld креће од око 300 до више од 900 евра, уз могућност да родитељ буде формално ангажован као неговатељ.
У Француској Allocation d’éducation de l’enfant handicapé може да достигне и више од 1.200 евра, уз пензијске погодности и развијен систем услуга у заједници.
Ове државе деценијама су улагале у развој дневних центара, услуга предаха за родитеље (respite care), личних асистената и других облика подршке. Србија не може преко ноћи да достигне тај ниво, али је усвајањем овог закона поставила чврсте темеље за даљи развој система и приближавање европским стандардима.
Како је ово питање решено у Сједињеним Америчким Државама?
У Сједињеним Америчким Државама не постоји јединствени федерални закон о статусу „родитеља-неговатеља“ као у Србији или Европи. Подршка зависи од савезне државе, прихода породице и конкретних програма.
Главни механизам је SSI (Supplemental Security Income), месечни додатак за дете са инвалидитетом (обично 800–1.200 долара, зависно од државе), који помаже покривање основних трошкова.
У многим државама, преко Medicaid HCBS Waivers (програма за кућну и заједничку негу), родитељ или блиски члан породице може бити плаћен као неговатељ (нпр. 10–20 долара на сат, у зависности од сата неге), али то захтева сертификацију, бирократски поступак и често значи да породица мора имати низак приход.
Нема аутоматског рачунања радног стажа за пензију на нивоу Србије, а пореска олакшица (Child and Dependent Care Credit) је ограничена. У поређењу са Србијом, САД нуде флексибилније опције у неким државама (нпр. Калифорнија или Њујорк имају боље програме), али систем је неједнак, бирократски и мање предвидив.
Многи родитељи се ослањају на приватне фондове или волонтерске организације. Србија је овим законом показала више европски, солидаран приступ, док је амерички модел више индивидуалан и зависан од локалних политика.
Добар темељ за даље унапређење
Иако је јасно да 65.000 динара не може у потпуности да покрије све трошкове терапија, лекова, медицинских помагала и прилагођавања животног простора, нови закон представља велики корак напред. Постоји простор да се у будућности прошири круг корисника и унапреде поједини критеријуми, посебно када је реч о запосленим родитељима и најтежим случајевима, али је најважније да је систем по први пут успостављен.
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања већ је најавило да ће се накнада усклађивати са растом зарада, док ће удружења родитеља активно учествовати у праћењу примене закона и предлагању његових унапређења.
Искуства других држава показују да се овакви системи развијају постепено. Хрватска је током година више пута повећавала износе накнада, док су скандинавске земље од скромнијих почетака изградиле једне од најразвијенијих система социјалне подршке у Европи.
Нови закон зато није крај, већ почетак једног важног процеса. Србија је овим решењем показала да препознаје потребе породица које свакодневно воде најтежу животну борбу и да је спремна да им пружи конкретну институционалну подршку.
У наредном периоду очекују се даља унапређења, веће накнаде, флексибилнији услови и развој услуга у заједници, али већ сада је јасно да је Србија овим законом направила велики корак ка европским стандардима и сврстала се међу земље које су родитељима-неговатељима обезбедиле један од најкомплетнијих система подршке у региону.
