Usvajanjem Zakona o roditeljima-negovateljima i negovateljima, Republika Srbija napravila je značajan iskorak u sistemu socijalne zaštite i podrške porodicama.
Po prvi put država je sistemski prepoznala i vrednovala rad roditelja koji svojoj deci sa najtežim smetnjama u razvoju i invaliditetom pružaju neprekidnu, dvadesetčetvoročasovnu negu.
Novim zakonom uvedena je mesečna naknada od 65.000 dinara, odnosno oko 555 evra, uz obaveznu uplatu doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje. To znači da se vreme provedeno u brizi o detetu ubuduće priznaje kao radni staž, što roditeljima obezbeđuje ne samo neposrednu materijalnu podršku već i veću sigurnost u penzijskom periodu. 
Srbija je jedan od lidera u regionu…
Kada se novo zakonsko rešenje uporedi sa praksom u regionu, Srbija se, uz izuzetak Hrvatske, izdvaja kao država sa najsveobuhvatnijim sistemom podrške roditeljima-negovateljima.
Hrvatska je status roditelja-negovatelja uvela još 2007. godine i ima dužu tradiciju u ovoj oblasti. Tamo osnovna naknada iznosi 663,61 evro, za roditelje čija deca ne mogu da se uključe u programe u zajednici isplaćuje se 796,34 evra, dok roditelj koji samostalno brine o dvoje ili više dece sa teškoćama može da ostvari čak 995,42 evra mesečno.
Iako su ovi iznosi viši od srpskih 555 evra, treba imati u vidu da je Hrvatska već godinama članica Evropske unije i da raspolaže značajno većim ekonomskim mogućnostima i višim životnim standardom.
U ostalim državama Zapadnog Balkana situacija je znatno drugačija. U Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Albaniji ne postoji sistemsko rešenje koje bi roditeljima obezbedilo status negovatelja uz priznavanje radnog staža i uplatu doprinosa.
Podrška se uglavnom svodi na osnovne dodatke za tuđu negu i pomoć, koji su najčešće ispod 200 do 300 evra mesečno. Upravo zato Srbija danas predstavlja regionalnog lidera među zemljama koje nisu članice Evropske unije, jer je uspela da objedini tri ključna elementa podrške – novčanu naknadu, socijalno osiguranje i priznavanje radnog staža.
…i ispred država južne i istočne Evrope
Pozitivnu sliku Srbija pokazuje i kada se uporedi sa državama južne i istočne Evrope.
Poljska nudi razvijen sistem dečjih dodataka i poreskih olakšica za porodice koje brinu o deci sa invaliditetom, ali nema jedinstven status roditelja-negovatelja koji istovremeno podrazumeva mesečnu naknadu i pune doprinose.
Mađarska ima snažnu porodičnu politiku, uključujući povoljne kredite i brojne podsticaje za porodice sa više dece, ali specifična naknada za roditelje koji neprekidno, 24 časa dnevno, neguju dete nije uređena na nivou koji podrazumeva priznavanje radnog staža kao u Srbiji.
U Rumuniji i Bugarskoj naknade su uglavnom niže i najčešće se kreću od 200 do 400 evra, dok Grčka, Italija i Španija imaju regionalno organizovane programe u kojima visina podrške zavisi od lokalnih budžeta i mesta stanovanja.
Kada se u obzir uzme ne samo iznos naknade već i činjenica da Srbija obezbeđuje uplatu doprinosa i buduću penziju, može se zaključiti da se sa 65.000 dinara i pratećim pravima nalazi na nivou ili iznad većine država južne i istočne Evrope.
Koje države to rade bolje?
Najrazvijenije zemlje Evropske unije, poput Švedske, Norveške, Nemačke, Holandije i Francuske, i dalje imaju snažnije sisteme podrške, što je i očekivano s obzirom na njihovu ekonomsku snagu i dugogodišnje razvijanje socijalnih politika.
U Švedskoj roditeljima su dostupni lični asistenti čiji rad finansira država, kao i care allowance, pa ukupna vrednost podrške, zajedno sa uslugama, često premašuje 1.000 do 2.000 evra mesečno. U Nemačkoj se naknada Pflegegeld kreće od oko 300 do više od 900 evra, uz mogućnost da roditelj bude formalno angažovan kao negovatelj.
U Francuskoj Allocation d’éducation de l’enfant handicapé može da dostigne i više od 1.200 evra, uz penzijske pogodnosti i razvijen sistem usluga u zajednici.
Ove države decenijama su ulagale u razvoj dnevnih centara, usluga predaha za roditelje (respite care), ličnih asistenata i drugih oblika podrške. Srbija ne može preko noći da dostigne taj nivo, ali je usvajanjem ovog zakona postavila čvrste temelje za dalji razvoj sistema i približavanje evropskim standardima.
Kako je ovo pitanje rešeno u Sjedinjenim Američkim Državama?
U Sjedinjenim Američkim Državama ne postoji jedinstveni federalni zakon o statusu „roditelja-negovatelja“ kao u Srbiji ili Evropi. Podrška zavisi od savezne države, prihoda porodice i konkretnih programa.
Glavni mehanizam je SSI (Supplemental Security Income), mesečni dodatak za dete sa invaliditetom (obično 800–1.200 dolara, zavisno od države), koji pomaže pokrivanje osnovnih troškova.
U mnogim državama, preko Medicaid HCBS Waivers (programa za kućnu i zajedničku negu), roditelj ili bliski član porodice može biti plaćen kao negovatelj (npr. 10–20 dolara na sat, u zavisnosti od sata nege), ali to zahteva sertifikaciju, birokratski postupak i često znači da porodica mora imati nizak prihod.
Nema automatskog računanja radnog staža za penziju na nivou Srbije, a poreska olakšica (Child and Dependent Care Credit) je ograničena. U poređenju sa Srbijom, SAD nude fleksibilnije opcije u nekim državama (npr. Kalifornija ili Njujork imaju bolje programe), ali sistem je nejednak, birokratski i manje predvidiv.
Mnogi roditelji se oslanjaju na privatne fondove ili volonterske organizacije. Srbija je ovim zakonom pokazala više evropski, solidaran pristup, dok je američki model više individualan i zavisan od lokalnih politika.
Dobar temelj za dalje unapređenje
Iako je jasno da 65.000 dinara ne može u potpunosti da pokrije sve troškove terapija, lekova, medicinskih pomagala i prilagođavanja životnog prostora, novi zakon predstavlja veliki korak napred. Postoji prostor da se u budućnosti proširi krug korisnika i unaprede pojedini kriterijumi, posebno kada je reč o zaposlenim roditeljima i najtežim slučajevima, ali je najvažnije da je sistem po prvi put uspostavljen.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja već je najavilo da će se naknada usklađivati sa rastom zarada, dok će udruženja roditelja aktivno učestvovati u praćenju primene zakona i predlaganju njegovih unapređenja.
Iskustva drugih država pokazuju da se ovakvi sistemi razvijaju postepeno. Hrvatska je tokom godina više puta povećavala iznose naknada, dok su skandinavske zemlje od skromnijih početaka izgradile jedne od najrazvijenijih sistema socijalne podrške u Evropi.
Novi zakon zato nije kraj, već početak jednog važnog procesa. Srbija je ovim rešenjem pokazala da prepoznaje potrebe porodica koje svakodnevno vode najtežu životnu borbu i da je spremna da im pruži konkretnu institucionalnu podršku.
U narednom periodu očekuju se dalja unapređenja, veće naknade, fleksibilniji uslovi i razvoj usluga u zajednici, ali već sada je jasno da je Srbija ovim zakonom napravila veliki korak ka evropskim standardima i svrstala se među zemlje koje su roditeljima-negovateljima obezbedile jedan od najkompletnijih sistema podrške u regionu.
