Готово да нема породице у Србији у којој бар један члан није страдао, било у партизанима или од партизана, било у четницима или од четника. Свако је, на овај или онај начин, одабрао страну, својом вољом или под присилом. Неутралних није било. О томе „ко је крив“ полемише се и данас, иако је од Другог светског рата прошло више од осамдесет година.
Да ли се можемо помирити сами са собом и по коју цену?
Наш данашњи саговорник је Војислав Михаиловић, унук генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у Отаџбини, човека који је први у поробљеној Европи подигао устанак против нацистичке Немачке. Син Бранка Михаиловића, голооточанина. Правник. Отац. Опозиционар. И човек који читавог живота носи презиме које у српском народу не представља само породично наслеђе, већ симбол верности Краљу, Отаџбини и слободи. 
Терет презимена и породично наслеђе
Господине Михаиловићу, да ли је то што сте унук генерала Драже Михаиловића и син Бранка Михаиловића, који је боравио на Голом отоку, био превелики терет за Вас и Вашу породицу док сте одрастали? Да ли је тај терет постао лакши након рехабилитације генерала Драже 2015. године?
Више пута сам говорио да то за мене никада није био терет. Могуће је да сам био субјективан, јер сам у таквој породици рођен и одрастао, али презиме Михаиловић сам увек доживљавао као обавезу да човек живи часно и да пази да ниједним својим поступком не баци сенку на претке.
Истина је да су мој отац и мој покојни брат, који је био старији од мене, сигурно осетили већи притисак него ја. Ја сам рођен 1951. године и та најтежа стега око породица припадника Југословенске војске у Отаџбини у Београду је већ шездесетих година почела да попушта. Али у унутрашњости Србије тај страх, та присила и та подела трајали су много дуже.
Ипак, у нашој кући није било мржње. Било је достојанства. Васпитавани смо да чувамо образ и да се не стидимо истине, без обзира на цену. Када сам касније ушао у политику, можда су ти притисци поново постали видљивији, али и то су, условно речено, слатки терети, јер вас стално подсећају да морате да будете достојни једног великог имена.
Мој деда није био само командант једног покрета. Он је био симбол отпора, части и верности заклетви датој Краљу и Отаџбини. И управо зато су многи покушавали да га умање, оклеветају и избришу из националног памћења.
Рехабилитација 2015. године није променила истину, она је само правно потврдила оно што је српски народ дубоко у себи одавно знао. Али после те одлуке многи људи су први пут могли слободно да покажу поштовање према генералу Дражи Михаиловићу, без страха и шапутања. Они који су деценијама писали лажну историју, нажалост, ни после рехабилитације нису одустали од својих идеолошких заблуда. Али време полако свакога постави на место које му припада. Истина не може заувек бити затворена.
Да ли сте Ваше ћерке штитили од „терета“ презимена Михаиловић или сте их од малих ногу учили да га носе са поносом?
Тешко је да родитељ о томе говори објективно. Али мислим да се деца не васпитавају великим речима, већ примером. Ако у кући постоји поштовање према породици, прецима, вери и држави, онда деца то природно усвајају. Не можете децу учити једном, а живети супротно од тога.
Моје ћерке су одрастале у атмосфери у којој се никада нисмо стидели свог презимена, нити историје своје породице. Али исто тако, нисмо живели ни у мржњи према било коме. Најважније је да човек остане честит. Ако сачува образ, сачувао је и породицу и презиме.
Породична искуства, историја и личне лекције
Посматрајући живот Вашег деде и оца, која је лекција коју сте научили?
Тешко је са ове временске дистанце давати једноставне одговоре на тако велика животна питања. И живот и историја много су сложенији него што то данас често желимо да представимо. Али ако бих морао да издвојим једну ствар, онда је то да човек мора бити спреман да носи терет својих уверења, нарочито онда када су она часна и када нису по вољи тренутном систему или идеологији.
Мој деда је остао веран заклетви до краја. Није пристао на понижење, није напустио свој народ чак ни онда када је могао да оде. А мој отац је касније, као и многи други голооточани, платио цену једне велике историјске заблуде. Сетимо се само колико је тешко било у временима када је читав свет падао пред нацизмом, а један српски официр подизао устанак у поробљеној Европи. И зато мислим да се сваки истински успех, па и људска величина, на крају мере количином жртве коју сте били спремни да поднесете за оно у шта верујете.
Да сте били на месту Вашег оца, Бранка, или Вашег деде, генерала Драже, да ли бисте неке ствари урадили другачије?
Лако је данас судити људима који су живели у времену окупације, револуције и грађанског рата. У нашој кући се о тим стварима никада није говорило са мржњом, али јесте са тугом. Моја тетка и мој отац су пред сам крај рата били део оне српске омладине која је, хтела или не, гурнута у вихор револуције.
Многи млади људи тада нису имали истински избор. Били су уцењени околностима, страхом и временом у ком су живели. Моја тетка је правим чудом преживела Сремски фронт. Носила је ране до краја живота. А мој отац, иако је као млад веровао у неке идеале правде и једнакости, касније је завршио на Голом отоку.
То довољно говори колико су те генерације биле преварене и жртвоване. Не мислим да је наше да данас олако судимо прецима. Наше је да разумемо тежину њихових одлука и да никада више не дозволимо да Србија поново буде место у ком ће Срби ратовати једни против других.
Да ли сматрате да се у српском друштву понекад превише ослањамо на прошлост, и како пронаћи равнотежу између одговорности према прецима и обавезе према будућим генерацијама?
Мислим да народ који изгуби памћење, изгубио је и будућност. Џорџ Орвел је давно рекао да онај ко управља прошлошћу, управља и будућношћу. И у томе има много истине. Прошлост не сме бити место нових подела, али мора бити место истине. Јер ако народу избришете претке, јунаке, традицију и моралне вредности, онда од тог народа врло лако направите масу без идентитета.
Деценијама је у Србији било пожељно одрицати се сопствених великана. И Пупин, и Дучић, и многи други били су скрајнути само зато што су били сувише српски, сувише слободни и сувише велики. Проблем није само у историји. Проблем је у прекиду моралног континуитета једног народа.
Држава не може да се гради само на законима, институцијама и формалним правилима. Она мора да почива на систему вредности, на части, поверењу, породици, вери и одговорности према Отаџбини. Када су те вредности после рата биле бачене под ноге, Србија је почела да губи и себе и своје самопоуздање. Зато верујем да будућност Србије није у забораву, већ у повратку себи, својој истини, својој традицији и својим моралним темељима.
Слобода, опозиција и морална одговорност
Чланови Ваше породице су страдали јер су се бунили против власти, свако на свој начин. Колико је тада било важно бити опозиција и мислити другачије, а колико је сада?
Ако говоримо о генералу Дражи Михаиловићу, онда морамо бити прецизни, он није био опозиционар у класичном смислу те речи. Био је официр Краљевине Југославије који је остао веран својој заклетви, Краљу и Отаџбини.
У времену када су многе европске државе капитулирале, када су многи погнули главу пред нацизмом, један српски официр је подигао барјак слободе. За то није била потребна само храброст, за то је била потребна вера у слободу и дубоко осећање дужности према сопственом народу.
Мој деда није ратовао за власт, већ за слободу Србије и обнову законите државе. И чак онда када је пред крај рата имао прилику да напусти земљу, он је то одбио. Остао је уз свој народ. И мислим да његове речи најбоље описују његов живот:
„Не може своја земља да се носи на ђоновима ципела.“
То није била само реченица. То је била суштина његовог карактера.
Што се тиче мог оца и многих голооточана, њихова трагедија је била другачија. То су били млади људи који су веровали у правду, једнакост и бољи свет, а завршили су у систему који је суспендовао слободу и људско достојанство.
Многи од њих су били заведени идејама свог времена. Драги Васић је то назвао „црвеним маглама“. То је био талас који је захватио читаву Европу. Али када је дошло време отрежњења, цена је била страшна. Зато Србија данас мора да научи да поштује људе који мисле другачије. Јер без слободног човека нема ни слободне државе.
Шта бисте питали деду, да сте имали прилике да га упознате?
Вероватно бих га питао одакле му толика храброст. Како је један човек у оном времену могао да верује да је могуће супротставити се таквој сили каква је била нацистичка Немачка, у тренутку када су многе велике државе већ биле поражене. Али управо је ту величина генерала Драже Михаиловића.
Он није размишљао шта је лакше, већ шта је исправно. Касније сам читао о герилском ратовању и схватио колико је он дубоко разумео тај вид борбе. Али није само војна вештина оно што код њега изазива дивљење. То је морална снага човека који није пристао да погне главу. Он је чувао пламен слободе онда када је изгледало да је све изгубљено. И тај пламен није био важан само за Србију, већ и за читаву поробљену Европу.
Када погледате на свој живот и рад до сада, шта мислите, да ли би деда био поносан на Вас данас?
Тешко је говорити о себи. Мени је читавог живота било најважније да не обрукам презиме које носим. И ако сам у томе успео, онда мислим да сам испунио свој најважнији задатак.
Не можемо се ми поредити са величинама какви су били људи попут генерала Драже Михаиловића, Михајла Пупина, Милоша Црњанског или Јована Дучића. То су људи који су оставили траг у историји српског народа.
Али ако смо успели да сачувамо нит која повезује наше претке са будућим генерацијама, ако смо успели да сачувамо веру, част и свест о томе ко смо — онда смо урадили много.
Свако време носи своју борбу. Наша борба данас није само политичка. То је борба да Србија поново постане држава која се не стиди својих предака, своје традиције и своје историје.
Истина, опроштај и будућност Србије
Ваш отац Бранко био је на Голом отоку, а деда Дража убијен. Оба процеса су, као и многи други, монтирана, а пресуда се знала пре него што су суђења и отпочела. Да ли сте опростили онима који су Вашим прецима, и Вама индиректно, нанели неправду?
Не мислим да сам ја тај који има право да опрашта у име свих невино страдалих људи. Али верујем да Србија мора да говори истину. Без истине нема ни помирења, ни оздрављења народа.
Мој деда је осуђен у монтираном политичком процесу. А голооточани често нису имали ни то. Људи су одвођени без суда, без права, без доказа, довољна је била сумња, једна реченица или погрешна мисао. То су дубоке ране нашег народа.
Сећам се да ми је директор Архива Србије једном показао фотографију из Крупња из 1941. године, на којој заједно стоје припадници Југословенске војске у Отаџбини и партизани после ослобођења града. После рата та фотографија је исечена, тако да остану само партизани. То је, у ствари, симбол читавог једног времена, времена у ком је историја прекрајана маказама идеологије. Али највећа опасност није само у злочину. Највећа опасност је у лажи која после злочина постане званична истина.
Држава не може дуго да опстане ако је грађена на страху, фалсификатима и крви невиних људи. Таква држава је као кућа подигнута на песку. И зато је за Србију истина важна не због освете, већ због будућности.
Ако сте икада сматрали да су Ваши отац и деда за нешто били криви, да ли сте им опростили?
Нисам, јер никада нисам ни гледао на њих на тај начин. Одрастао сам у патријархалној породици у којој су част, реч и поверење значили више од свега. Имали смо дубоко поштовање према родитељима и прецима, јер су те генерације живеле оно што су говориле.
У нашој кући се није лагало. И зато смо њихове приче, и породичне и животне, прихватали са поверењем. Не зато што смо били слепи, већ зато што смо знали какви су људи били. Моји преци нису били безгрешни, такви људи не постоје, али су били људи који су веровали у Србију, у Краља, у слободу и у дужност према свом народу. То су вредности на којима сам васпитан.
И управо зато верујем да Србија може поново да буде озбиљна и достојанствена држава, онда када се врати себи, својој истини, својој традицији и својим моралним темељима. Јер будућност не граде народи који се стиде својих предака, већ они који су достојни њихове жртве.
Фотографије: Printscrееn, Милан Брашанац
