Ко данас одлучује шта је истина, а шта дезинформација? Где се завршава борба против лажних вести, а почиње цензура? И каква је будућност новинарства у времену у којем технологија омогућава да се лажни садржаји производе и шире брже него икада?
О медијској сцени у Србији, слободи медија, професионалним стандардима и изазовима које доносе нове технологије разговарали смо са министром информисања и телекомуникација Републике Србије Борисом Братином. Разговарали смо и о српским медијима у Сједињеним Америчким Државама, њиховој улози у информисању наших људи у расејању и могућностима за ближу сарадњу са медијима у Србији.
1. Како оцењујете тренутно стање медијске сцене у Србији? Шта радимо добро, а шта лоше?
Могли бисмо рећи да је медијска сцена у Србији слободнија него у многим другим деловима света. Код нас практично нема цензуре и постоји велики број телевизијских канала и различитих медијских садржаја. 
Међутим, слобода медија не значи нужно и висок квалитет садржаја. Грађани су свакодневно изложени великој количини садржаја који је комерцијалан, сензационалистички, тенденциозан или недовољно професионално уређен.
Када говоримо конкретно о Србији, медијски простор је апсолутно слободан, али истовремено постоји и проблем непотребно високог нивоа конфликта међу домаћим медијима. Уместо професионалног и аргументованог приступа, често се инсистира на сукобима, поделама и сензационализму. То је, по мом мишљењу, један од највећих изазова нашег медијског простора.
2. Последњих година све више говоримо о дигиталном суверенитету. Да ли Србија, када је реч о информисању грађана, има довољно сопствених капацитета или постајемо све зависнији од глобалних платформи које одлучују шта ће публика видети?
Сматрам да независни медији треба да раде потпуно слободно и професионално, без притисака и утицаја било које стране. Њихов основни задатак јесте да јавности пруже чињенице – где, шта, како, када и ко – на основу којих грађани могу сами да формирају став.
Уважавам и новинарске коментаре и анализе, али се чини да су они данас често оптерећени одређеним интересима и наклоношћу према једној или другој страни. Врло је мало коментатора који успевају да остану потпуно изван тих утицаја.
Зато је важно да медији буду што самосталнији, како у уређивачкој политици, тако и у погледу власничке структуре. Никоме не треба „цртати“ шта да каже или како да извештава. Суштина слободе медија јесте управо у њиховој способности да самостално истражују, извештавају и доносе професионалне уређивачке одлуке.
3. Последњих година све више грађана информације добија преко друштвених мрежа, видео-платформи и других дигиталних извора. Како је то, по Вашем мишљењу, променило улогу професионалних медија?
Када је реч о Србији, сматрам да имамо добре резултате и значајне капацитете у овој области. Србија се на релевантним међународним индексима континуирано добро позиционира, како у погледу медијских слобода, тако и у погледу дигиталних капацитета.
Важно је да Србија у том процесу буде активан и одговоран глас. Не треба никоме говорити шта треба да мисли или говори, већ инсистирати на чињеницама и професионалном извештавању. Зато је неопходно наставити са подизањем професионалних стандарда новинара, уредника и свих других медијских професионалаца.
4. Последњих година све је више нерегистрованих медија који имају велики утицај на јавно информисање. Да ли постојећи законски оквир, по Вашем мишљењу, адекватно одговара таквим променама и да ли би и такви извори требало да сносе одређену одговорност за објављени садржај?
Када је реч о медијима који нису уписани у Регистар медија, важно је направити разлику између стварних прекограничних медија и оних који се тако представљају, а заправо послују на територији Србије. Ако је реч о прекограничном медију који испуњава прописане услове, ту нема проблема.
Међутим, имамо и случајеве медија који нису регистровани у Србији, а програм фактички производе и емитују из Србије, иако се представљају као прекогранични. Такав приступ отвара и питање поштовања домаћих прописа и обавеза – од регистрације и плаћања пореза до обавеза према Регулаторном телу за електронске медије (РЕМ).
Не може се истовремено позивати на домаће законе када то одговара, а избегавати њихове обавезе када не одговарају. То је један од проблема који морамо системски да решавамо, јер правила треба да буду иста за све који послују на медијском тржишту Србије.
5. Како, по Вашем мишљењу, пронаћи равнотежу између сузбијања дезинформација и заштите јавног интереса, с једне стране, и очувања слободе изражавања, с друге?
То је изузетно значајно питање, посебно због начина на који сте га формулисали. Фраза „борба против дезинформација“ на Западу се неретко користи као еуфемизам за цензуру, и зато је важно направити јасну разлику између истинске борбе против лажних вести и покушаја контроле медијског садржаја. Дезинформације су реалан проблем.
Последњих година смо имали бројне примере нетачних и непроверених информација, укључујући и случајеве у којима су без основа изношене оптужбе на рачун полиције за прекомерну употребу силе, иако су околности биле другачије. Проблем са лажним вестима додатно је појачан развојем технологије. Оно што је некада било ограничено на појединачне случајеве, данас се захваљујући дигиталним платформама може проширити огромном брзином. Лажне вести, дезинформације или, колоквијално, „фејкови“, постали су готово свакодневна појава.
Посебан проблем представља то што деманти готово никада нема исти домет као првобитна лажна информација. Вест чују или прочитају милиони, док деманти често остане незапажен.
Зато борба против дезинформација јесте неопходна, али она не сме бити изговор за цензуру. Напротив, мора подразумевати проверу чињеница, професионално новинарство и јасно супротстављање намерном ширењу лажних информација. У околностима у којима се Србија суочава и са различитим облицима покушаја дестабилизације, одговорност медија и државних институција у супротстављању дезинформацијама постаје још значајнија.
6. На основу Ваших запажања, које су најважније разлике између начина на који извештавају медији у Србији и медији у Сједињеним Америчким Државама?
Дуго година су медији српске дијаспоре, посебно у Сједињеним Америчким Државама, били више идеолошки него информативни. Део тих медија настао је у круговима људи који су напустили тадашњу СФРЈ и отишли на Запад, где су наставили да негују одређене политичке и идеолошке погледе.
Данас је ситуација другачија и број медија који извештавају о Србији и животу Срба у дијаспори је већи. Међутим, и даље постоје проблеми, укључујући и неприхватљиве притиске и нападе на новинаре. Имали смо такве примере и у иностранству, попут инцидената на јавним трибинама у Немачкој, где је новинар био изложен физичком нападу само зато што је желео да постави питање. Одговорност није само на организаторима, већ и на домаћинима и просторима у којима се такви скупови одржавају, који морају обезбедити услове за безбедно и слободно учешће свих.
С друге стране, добро је што све већи број људи из дијаспоре показује интересовање за Србију и тражи информације директно из земље. Интернет је ту направио огромну промену. Појава интернет медија и новинара омогућила је људима који живе у иностранству да брже и једноставније дођу до информација о Србији.
Наравно, интернет захтева опрез и критички однос према изворима, али је несумњиво скратио пут између информације и читалаца, укључујући и наше људе који живе ван Србије.
7. Како оцењујете рад српских медија у дијаспори, посебно у Сједињеним Америчким Државама, и шта би могли да преузму из америчке медијске праксе како би унапредили свој рад?
Сматрам да би српски и просрпски медији у Сједињеним Државама и другим западним земљама требало да буду што више присутни у Србији. Интернет је значајно олакшао приступ информацијама, али не може да замени непосредан контакт, разговоре и рад на терену. Новинарски посао подразумева да се информације провере из више извора и да се од релевантних институција добију одговори на питања која су важна за јавност.
Зато је важно да постоји ближа сарадња медија из дијаспоре са медијима у Србији. Некада су велике телевизијске куће имале дописнике широм света и тај непосредни контакт са тереном био је саставни део новинарства, тако би требало да буде и сада. Зато и ценимо труд свих попут вас, који на прави новинарски начин дођете до информација и одговора на питања преко релевантних саговорника, а потом то пренесете читаоцима у Сједињеним Америчким Државама. Данас технологија омогућава да се до информација дође много брже и уз мање ресурса, али потреба за професионалним новинарским радом није нестала.
8. Колико српски медији у дијаспори могу да допринесу веродостојнијем информисању наших људи у расејању и како би ближа сарадња са медијима у Србији могла да ојача ту улогу?
Добро је што постоје српски портали и медији широм света који могу да приближе стварну слику о Србији људима који живе у иностранству. Србија данас није земља каквом је понекад представљана деведесетих година. Она је сложена и динамична држава са значајним економским потенцијалом, а њен напредак се, између осталог, види и по расту туризма и све већем интересовању странаца за нашу земљу.
Зато желимо да што више наших новинара који живе и раде у иностранству буде укључено у тај процес. Србија није изоловано острво, нити је могуће посматрати је ван ширег европског и светског контекста. Управо зато би медији у дијаспори требало да извештавају не само о Србији већ и о процесима који се дешавају у Европској унији и широм света.
На крају, без обзира на различите интересе и медијске интерпретације, професионално новинарство увек подразумева исто – проверене чињенице, више извора и спремност да се јавности прикаже што потпунија и веродостојнија слика стварности.
9. Како видите медијску сцену у наредних пет до десет година?
Много тога зависи од развоја догађаја који су пред нама, али и од тога како ћемо у будућности уређивати нашу медијску сцену. Данас имамо, с једне стране, аутентично и професионално новинарство, а са друге све софистицираније технологије за производњу и ширење лажних садржаја. То је својеврсна борба горостаса.
Надам се да ће истина, пре или касније, пронаћи свој пут и да ће у Србији бити све више простора за аутентичне информације и извештавање о стварним догађајима. Истовремено, морамо унапређивати технологије и методе за препознавање и сузбијање лажних садржаја.
Наравно, читав политички живот једне земље не може да стане у медије, али значајан део информација свакако може бити представљен квалитетније него данас. Посебно треба избегавати бескрајна понављања истих садржаја, јер и она могу постати средство притиска на јавност. То није карактеристично само за глобалне медије – нажалост, такве праксе понекад постоје и код нас.
Уколико Србија остане политички и војно неутрална, верујем да имамо добру прилику да развијамо снажно, професионално и независно новинарство. Овај део Европе у којем се налазимо одувек је био важно геополитичко и цивилизацијско раскршће. Србија је и кроз историју имала прилику да буде домаћин значајним међународним догађајима, а верујем да ће их у будућности бити још више.
За све то, међутим, потребни су и храбри новинари – спремни да питају, истражују и извештавају без страха.
10. Вештачка интелигенција већ мења начин на који се производе и пласирају медијски садржаји. Како видите њен утицај на новинарство и да ли ће она, по Вашем мишљењу, бити пре свега прилика или изазов за медије?
Када путујемо на дигиталне форуме, они обично трају два дана. Првог дана сви говоре о достигнућима дигиталних технологија, вештачкој интелигенцији и њеним потенцијалима, док се другог дана готово искључиво говори о сајбер-безбедности. Очигледно је да се све предности дигиталних технологија могу, у одређеним околностима, претворити и у средство за угрожавање друге стране.
Зато мислим да ће вештачка интелигенција несумњиво значајно променити новинарство, али не мислим да ће заменити новинаре. Она може да буде изузетно користан алат за бржу обраду података, проверу информација, анализу великог броја извора и прилагођавање садржаја различитим платформама. У том смислу, она је пре свега велика прилика за медије који је буду користили одговорно и професионално.
Истовремено, вештачка интелигенција носи и озбиљне ризике. Иста технологија која омогућава брже и квалитетније информисање може се користити за производњу убедљивих лажних вести, манипулисаних снимака и других облика дезинформација. Зато ће један од највећих изазова савременог новинарства бити очување поверења у информацију и способност да се разликује аутентичан садржај од намерно произведеног фејка.
Зато будућност не видим као избор између новинара и вештачке интелигенције, већ као њихову комбинацију. Технологија може да помогне новинару да буде бржи и ефикаснији, али одговорност за професионалност, проверу чињеница и јавну реч мора остати на човеку. На крају, најважније остају исте вредности које су увек биле основ новинарства – истина, професионалност и храброст.
Фото: Printsceen
