Ko danas odlučuje šta je istina, a šta dezinformacija? Gde se završava borba protiv lažnih vesti, a počinje cenzura? I kakva je budućnost novinarstva u vremenu u kojem tehnologija omogućava da se lažni sadržaji proizvode i šire brže nego ikada?
O medijskoj sceni u Srbiji, slobodi medija, profesionalnim standardima i izazovima koje donose nove tehnologije razgovarali smo sa ministrom informisanja i telekomunikacija Republike Srbije Borisom Bratinom. Razgovarali smo i o srpskim medijima u Sjedinjenim Američkim Državama, njihovoj ulozi u informisanju naših ljudi u rasejanju i mogućnostima za bližu saradnju sa medijima u Srbiji.
1. Kako ocenjujete trenutno stanje medijske scene u Srbiji? Šta radimo dobro, a šta loše?
Mogli bismo reći da je medijska scena u Srbiji slobodnija nego u mnogim drugim delovima sveta. Kod nas praktično nema cenzure i postoji veliki broj televizijskih kanala i različitih medijskih sadržaja. 
Međutim, sloboda medija ne znači nužno i visok kvalitet sadržaja. Građani su svakodnevno izloženi velikoj količini sadržaja koji je komercijalan, senzacionalistički, tendenciozan ili nedovoljno profesionalno uređen.
Kada govorimo konkretno o Srbiji, medijski prostor je apsolutno slobodan, ali istovremeno postoji i problem nepotrebno visokog nivoa konflikta među domaćim medijima. Umesto profesionalnog i argumentovanog pristupa, često se insistira na sukobima, podelama i senzacionalizmu. To je, po mom mišljenju, jedan od najvećih izazova našeg medijskog prostora.
2. Poslednjih godina sve više govorimo o digitalnom suverenitetu. Da li Srbija, kada je reč o informisanju građana, ima dovoljno sopstvenih kapaciteta ili postajemo sve zavisniji od globalnih platformi koje odlučuju šta će publika videti?
Smatram da nezavisni mediji treba da rade potpuno slobodno i profesionalno, bez pritisaka i uticaja bilo koje strane. Njihov osnovni zadatak jeste da javnosti pruže činjenice – gde, šta, kako, kada i ko – na osnovu kojih građani mogu sami da formiraju stav.
Uvažavam i novinarske komentare i analize, ali se čini da su oni danas često opterećeni određenim interesima i naklonošću prema jednoj ili drugoj strani. Vrlo je malo komentatora koji uspevaju da ostanu potpuno izvan tih uticaja.
Zato je važno da mediji budu što samostalniji, kako u uređivačkoj politici, tako i u pogledu vlasničke strukture. Nikome ne treba „crtati“ šta da kaže ili kako da izveštava. Suština slobode medija jeste upravo u njihovoj sposobnosti da samostalno istražuju, izveštavaju i donose profesionalne uređivačke odluke.
3. Poslednjih godina sve više građana informacije dobija preko društvenih mreža, video-platformi i drugih digitalnih izvora. Kako je to, po Vašem mišljenju, promenilo ulogu profesionalnih medija?
Kada je reč o Srbiji, smatram da imamo dobre rezultate i značajne kapacitete u ovoj oblasti. Srbija se na relevantnim međunarodnim indeksima kontinuirano dobro pozicionira, kako u pogledu medijskih sloboda, tako i u pogledu digitalnih kapaciteta.
Važno je da Srbija u tom procesu bude aktivan i odgovoran glas. Ne treba nikome govoriti šta treba da misli ili govori, već insistirati na činjenicama i profesionalnom izveštavanju. Zato je neophodno nastaviti sa podizanjem profesionalnih standarda novinara, urednika i svih drugih medijskih profesionalaca.
4. Poslednjih godina sve je više neregistrovanih medija koji imaju veliki uticaj na javno informisanje. Da li postojeći zakonski okvir, po Vašem mišljenju, adekvatno odgovara takvim promenama i da li bi i takvi izvori trebalo da snose određenu odgovornost za objavljeni sadržaj?
Kada je reč o medijima koji nisu upisani u Registar medija, važno je napraviti razliku između stvarnih prekograničnih medija i onih koji se tako predstavljaju, a zapravo posluju na teritoriji Srbije. Ako je reč o prekograničnom mediju koji ispunjava propisane uslove, tu nema problema.
Međutim, imamo i slučajeve medija koji nisu registrovani u Srbiji, a program faktički proizvode i emituju iz Srbije, iako se predstavljaju kao prekogranični. Takav pristup otvara i pitanje poštovanja domaćih propisa i obaveza – od registracije i plaćanja poreza do obaveza prema Regulatornom telu za elektronske medije (REM).
Ne može se istovremeno pozivati na domaće zakone kada to odgovara, a izbegavati njihove obaveze kada ne odgovaraju. To je jedan od problema koji moramo sistemski da rešavamo, jer pravila treba da budu ista za sve koji posluju na medijskom tržištu Srbije.
5. Kako, po Vašem mišljenju, pronaći ravnotežu između suzbijanja dezinformacija i zaštite javnog interesa, s jedne strane, i očuvanja slobode izražavanja, s druge?
To je izuzetno značajno pitanje, posebno zbog načina na koji ste ga formulisali. Fraza „borba protiv dezinformacija“ na Zapadu se neretko koristi kao eufemizam za cenzuru, i zato je važno napraviti jasnu razliku između istinske borbe protiv lažnih vesti i pokušaja kontrole medijskog sadržaja. Dezinformacije su realan problem.
Poslednjih godina smo imali brojne primere netačnih i neproverenih informacija, uključujući i slučajeve u kojima su bez osnova iznošene optužbe na račun policije za prekomernu upotrebu sile, iako su okolnosti bile drugačije. Problem sa lažnim vestima dodatno je pojačan razvojem tehnologije. Ono što je nekada bilo ograničeno na pojedinačne slučajeve, danas se zahvaljujući digitalnim platformama može proširiti ogromnom brzinom. Lažne vesti, dezinformacije ili, kolokvijalno, „fejkovi“, postali su gotovo svakodnevna pojava.
Poseban problem predstavlja to što demanti gotovo nikada nema isti domet kao prvobitna lažna informacija. Vest čuju ili pročitaju milioni, dok demanti često ostane nezapažen.
Zato borba protiv dezinformacija jeste neophodna, ali ona ne sme biti izgovor za cenzuru. Naprotiv, mora podrazumevati proveru činjenica, profesionalno novinarstvo i jasno suprotstavljanje namernom širenju lažnih informacija. U okolnostima u kojima se Srbija suočava i sa različitim oblicima pokušaja destabilizacije, odgovornost medija i državnih institucija u suprotstavljanju dezinformacijama postaje još značajnija.
6. Na osnovu Vaših zapažanja, koje su najvažnije razlike između načina na koji izveštavaju mediji u Srbiji i mediji u Sjedinjenim Američkim Državama?
Dugo godina su mediji srpske dijaspore, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, bili više ideološki nego informativni. Deo tih medija nastao je u krugovima ljudi koji su napustili tadašnju SFRJ i otišli na Zapad, gde su nastavili da neguju određene političke i ideološke poglede.
Danas je situacija drugačija i broj medija koji izveštavaju o Srbiji i životu Srba u dijaspori je veći. Međutim, i dalje postoje problemi, uključujući i neprihvatljive pritiske i napade na novinare. Imali smo takve primere i u inostranstvu, poput incidenata na javnim tribinama u Nemačkoj, gde je novinar bio izložen fizičkom napadu samo zato što je želeo da postavi pitanje. Odgovornost nije samo na organizatorima, već i na domaćinima i prostorima u kojima se takvi skupovi održavaju, koji moraju obezbediti uslove za bezbedno i slobodno učešće svih.
S druge strane, dobro je što sve veći broj ljudi iz dijaspore pokazuje interesovanje za Srbiju i traži informacije direktno iz zemlje. Internet je tu napravio ogromnu promenu. Pojava internet medija i novinara omogućila je ljudima koji žive u inostranstvu da brže i jednostavnije dođu do informacija o Srbiji.
Naravno, internet zahteva oprez i kritički odnos prema izvorima, ali je nesumnjivo skratio put između informacije i čitalaca, uključujući i naše ljude koji žive van Srbije.
7. Kako ocenjujete rad srpskih medija u dijaspori, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, i šta bi mogli da preuzmu iz američke medijske prakse kako bi unapredili svoj rad?
Smatram da bi srpski i prosrpski mediji u Sjedinjenim Državama i drugim zapadnim zemljama trebalo da budu što više prisutni u Srbiji. Internet je značajno olakšao pristup informacijama, ali ne može da zameni neposredan kontakt, razgovore i rad na terenu. Novinarski posao podrazumeva da se informacije provere iz više izvora i da se od relevantnih institucija dobiju odgovori na pitanja koja su važna za javnost.
Zato je važno da postoji bliža saradnja medija iz dijaspore sa medijima u Srbiji. Nekada su velike televizijske kuće imale dopisnike širom sveta i taj neposredni kontakt sa terenom bio je sastavni deo novinarstva, tako bi trebalo da bude i sada. Zato i cenimo trud svih poput vas, koji na pravi novinarski način dođete do informacija i odgovora na pitanja preko relevantnih sagovornika, a potom to prenesete čitaocima u Sjedinjenim Američkim Državama. Danas tehnologija omogućava da se do informacija dođe mnogo brže i uz manje resursa, ali potreba za profesionalnim novinarskim radom nije nestala.
8. Koliko srpski mediji u dijaspori mogu da doprinesu verodostojnijem informisanju naših ljudi u rasejanju i kako bi bliža saradnja sa medijima u Srbiji mogla da ojača tu ulogu?
Dobro je što postoje srpski portali i mediji širom sveta koji mogu da približe stvarnu sliku o Srbiji ljudima koji žive u inostranstvu. Srbija danas nije zemlja kakvom je ponekad predstavljana devedesetih godina. Ona je složena i dinamična država sa značajnim ekonomskim potencijalom, a njen napredak se, između ostalog, vidi i po rastu turizma i sve većem interesovanju stranaca za našu zemlju.
Zato želimo da što više naših novinara koji žive i rade u inostranstvu bude uključeno u taj proces. Srbija nije izolovano ostrvo, niti je moguće posmatrati je van šireg evropskog i svetskog konteksta. Upravo zato bi mediji u dijaspori trebalo da izveštavaju ne samo o Srbiji već i o procesima koji se dešavaju u Evropskoj uniji i širom sveta.
Na kraju, bez obzira na različite interese i medijske interpretacije, profesionalno novinarstvo uvek podrazumeva isto – proverene činjenice, više izvora i spremnost da se javnosti prikaže što potpunija i verodostojnija slika stvarnosti.
9. Kako vidite medijsku scenu u narednih pet do deset godina?
Mnogo toga zavisi od razvoja događaja koji su pred nama, ali i od toga kako ćemo u budućnosti uređivati našu medijsku scenu. Danas imamo, s jedne strane, autentično i profesionalno novinarstvo, a sa druge sve sofisticiranije tehnologije za proizvodnju i širenje lažnih sadržaja. To je svojevrsna borba gorostasa.
Nadam se da će istina, pre ili kasnije, pronaći svoj put i da će u Srbiji biti sve više prostora za autentične informacije i izveštavanje o stvarnim događajima. Istovremeno, moramo unapređivati tehnologije i metode za prepoznavanje i suzbijanje lažnih sadržaja.
Naravno, čitav politički život jedne zemlje ne može da stane u medije, ali značajan deo informacija svakako može biti predstavljen kvalitetnije nego danas. Posebno treba izbegavati beskrajna ponavljanja istih sadržaja, jer i ona mogu postati sredstvo pritiska na javnost. To nije karakteristično samo za globalne medije – nažalost, takve prakse ponekad postoje i kod nas.
Ukoliko Srbija ostane politički i vojno neutralna, verujem da imamo dobru priliku da razvijamo snažno, profesionalno i nezavisno novinarstvo. Ovaj deo Evrope u kojem se nalazimo oduvek je bio važno geopolitičko i civilizacijsko raskršće. Srbija je i kroz istoriju imala priliku da bude domaćin značajnim međunarodnim događajima, a verujem da će ih u budućnosti biti još više.
Za sve to, međutim, potrebni su i hrabri novinari – spremni da pitaju, istražuju i izveštavaju bez straha.
10. Veštačka inteligencija već menja način na koji se proizvode i plasiraju medijski sadržaji. Kako vidite njen uticaj na novinarstvo i da li će ona, po Vašem mišljenju, biti pre svega prilika ili izazov za medije?
Kada putujemo na digitalne forume, oni obično traju dva dana. Prvog dana svi govore o dostignućima digitalnih tehnologija, veštačkoj inteligenciji i njenim potencijalima, dok se drugog dana gotovo isključivo govori o sajber-bezbednosti. Očigledno je da se sve prednosti digitalnih tehnologija mogu, u određenim okolnostima, pretvoriti i u sredstvo za ugrožavanje druge strane.
Zato mislim da će veštačka inteligencija nesumnjivo značajno promeniti novinarstvo, ali ne mislim da će zameniti novinare. Ona može da bude izuzetno koristan alat za bržu obradu podataka, proveru informacija, analizu velikog broja izvora i prilagođavanje sadržaja različitim platformama. U tom smislu, ona je pre svega velika prilika za medije koji je budu koristili odgovorno i profesionalno.
Istovremeno, veštačka inteligencija nosi i ozbiljne rizike. Ista tehnologija koja omogućava brže i kvalitetnije informisanje može se koristiti za proizvodnju ubedljivih lažnih vesti, manipulisanih snimaka i drugih oblika dezinformacija. Zato će jedan od najvećih izazova savremenog novinarstva biti očuvanje poverenja u informaciju i sposobnost da se razlikuje autentičan sadržaj od namerno proizvedenog fejka.
Zato budućnost ne vidim kao izbor između novinara i veštačke inteligencije, već kao njihovu kombinaciju. Tehnologija može da pomogne novinaru da bude brži i efikasniji, ali odgovornost za profesionalnost, proveru činjenica i javnu reč mora ostati na čoveku. Na kraju, najvažnije ostaju iste vrednosti koje su uvek bile osnov novinarstva – istina, profesionalnost i hrabrost.
Foto: Printsceen
