Koliko stranog novca ulazi u nevladin sektor u Srbiji, ko ga dobija i koliko građani zaista znaju o tome ko finansira organizacije koje, pored društvenog i humanitarnog rada, učestvuju i u političkom životu zemlje? Ova pitanja poslednjih meseci sve češće otvara Vukša Dragović, osnivač „Srpskih suverenista“, koji sa svojim saradnicima istražuje tokove novca i veze između nevladinih organizacija, medija, političkih aktera i stranih donatora.
Posebnu pažnju izazvali su podaci koje su „Srpski suverenisti“ dobili od Narodne banke Srbije, prema kojima je udruženjima građana i fondacijama registrovanim u Srbiji od 2021. do 2025. godine iz inostranstva stiglo ukupno oko 1,3 milijarde evra. Ko je taj novac dobio i iz kojih zemalja je stigao, međutim, iz odgovora NBS nije poznato.
Dragović tvrdi da deo nevladinog sektora u Srbiji više nije moguće posmatrati isključivo kao civilno društvo, već kao mrežu koja ima značajan politički uticaj, i za nju koristi naziv „NVO hidra“. Njegove ocene su oštre i politički sporne, ali pitanje transparentnosti finansiranja organizacija koje učestvuju u javnom i političkom životu ostaje legitimna tema. 
U prvom delu intervjua za „Čikago na dlanu“ sa Vukšom Dragovićem razgovaramo o tome kako je ušao u ovu temu, šta tvrdi da je otkrio istražujući strano finansiranje nevladinih organizacija, šta pokazuju podaci Narodne banke Srbije i kako, prema njegovom viđenju, funkcioniše mreža koju naziva „NVO hidrom“.
1. Za naše čitaoce u Americi koji prvi put čuju za Vas – ko ste, kako ste ušli u ovu temu i zbog čega ste procenili da je finansiranje nevladinog sektora jedno od najvažnijih pitanja za budućnost Srbije? Šta Vas je navelo da osnujete „Srpske suvereniste“?
Poslednju deceniju intenzivno pratim srpsku i svetsku politiku, kako iz ličnog interesovanja, tako i kao aktivan učesnik brojnih protesta protiv poteza aktuelne vlasti. U temu rada i finansiranja nevladinog sektora ušao sam upravo kroz opoziciono delovanje, gde sam neposredno mogao da svedočim o njihovom prisustvu i uticaju na rad opozicionih stranaka i pokreta (udruženja građana).
U to vreme, još uvek mlad i neiskusan, nisam razumevao zašto parlamentarne stranke reaguju sa izrazitim uvažavanjem, gotovo sa strahopoštovanjem, kada se pojave predstavnici velikih nevladinih organizacija, poput Raše Nedeljkova iz CRTE. Bilo mi je neshvatljivo da, pored izabranih političkih predstavnika, upravo oni vode glavnu reč. Ista situacija ponavljala se i sa drugim značajnim nevladinim organizacijama.
Kasnije sam shvatio da nevladine organizacije zapravo vrše značajan uticaj na političke procese, dok opozicija često samo služi kao formalno javno lice koje prenosi njihove poruke prema medijima i javnosti.
Od opozicionog delovanja do osnivanja „Srpskih suverenista“
Nakon dramatičnog pada podrške opoziciji – sa približno 35 odsto na svega 6–7 odsto – nastao je politički vakuum. U takvim okolnostima, postojeći akteri nisu mogli da dozvole ulazak u politički život snaga koje ne kontrolišu, ali nisu želeli ni da propuste talas narodnog nezadovoljstva koji je usledio nakon tragedije sa padom nadstrešnice.
Pošto nije bilo vremena za profilisanje nove političke organizacije i novih ljudi, formiran je pokret „Studenti“ – anonimna masa bez jasnih lidera i programa, koja je kao osnovni zahtev istakla pravdu za poginule. Reč je o opštem i opšteprihvatljivom cilju sa kojim se lako može složiti širok krug građana, bez dubljeg preispitivanja motiva ili stvarnih ciljeva samog pokreta.
Njihovo javno zalaganje za opšte i deklarativne vrednosti, bez konkretnih predloga načina ostvarenja tih ciljeva – poput parole „da institucije rade svoj posao“ – predstavljalo je idealan katalizator za nezadovoljne građane i okvir iza kojeg je narod mogao da stane.
Upravo tada sam u medijskom prostoru uočio potvrdu onoga što sam godinama pratio: nevladine organizacije su počele otvoreno da govore u ime studentskog pokreta i da direktno napadaju vlast, što do tada nije bio slučaj. Njihovo delovanje ranije je bilo znatno diskretnije – kroz radne grupe i druga tela, uz podršku evropskih zvaničnika, vršen je pritisak na vlast, dok su opozicija i njima bliski mediji služili kao dodatni kanal pritiska.
Kao odgovor na ovakav način delovanja nevladinih organizacija osnovali smo Srpske suvereniste. Nismo želeli da stanemo u odbranu vlasti, koju smo poslednjih deset godina kritikovali po brojnim pitanjima. Istovremeno, nismo mogli da ostanemo po strani i dopustimo da nevladine organizacije preuzmu dominantnu ulogu u upravljanju političkim procesima u državi.
2. Istražujući tokove stranog novca koji ulazi u nevladin sektor, do kakvih ste saznanja došli? Šta je, po Vašem mišljenju, najvažnije da građani razumeju kada je reč o načinu na koji taj sistem funkcioniše?
Do sada smo obradili preko 80 nevladinih organizacija koje su, na različite načine, učestvovale u onome što nazivamo obojenom revolucijom. Ima ih ukupno oko 200.
Njihova uloga obuhvatala je logističko planiranje i organizaciju protesta, finansiranje aktivnosti, kao i pojavljivanje u medijskom prostoru gde su nastupali u ulozi političkih aktera ispred tzv. studentskog pokreta – pokreta koji nije imao vremena da se samostalno profiliše.
Od ključnog je značaja da građani razumeju da su ove organizacije, putem više stotina miliona dolara godišnje stranih donacija, izgradile jednu parapolitičku strukturu koja danas broji preko pet hiljada plaćenih operativaca. Njih je moguće angažovati u bilo kom trenutku za potrebe uličnih protesta.
Šema funkcionisanja je relativno jednostavna. Velike nevladine organizacije primaju sredstva, a zatim ih raspoređuju dublje u mreži, odlučujući kome će finansije biti dodeljene. Kako je više puta javno istaknuto, između ostalog i od strane Maje Stojanović iz organizacije „Građanske inicijative“, obezbeđivanje finansija nije problem sve dok se sarađuje. Onoga trenutka kada se kaže „ne“, finansiranje prestaje.
Kako su, prema Dragoviću, lokalne organizacije postale deo mreže
Na ovaj način uspeli su da uključe i ekološke pokrete, koji prethodno nisu imali nikakve direktne veze sa političkim procesima, u studentske proteste na lokalnom nivou i u manjim gradovima. Ti pokreti su postali logistički operativni centri. Jedan od primera je mala nevladina organizacija „iRevolucija“, koja je funkcionisala kao logistički centar za proteste u Valjevu. Sarađivala je sa organizacijama CRTA i Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku na brzom prikupljanju podataka o privedenim studentima i njihovom dostavljanju advokatima. Prostorije ove organizacije spaljene su jedan dan nakon što je Beogradski centar za bezbednosnu politiku odložio javnu tribinu zakazanu za 13. avgust, povodom godišnjice policijske akcije u tom gradu.
Odlaganje je usledilo nakon što nijedna od kontaktiranih institucija niti privatnih subjekata nije pristala da ustupi prostor za njeno održavanje.
Postavlja se pitanje zašto organizacija „iRevolucija“ nije ponudila svoje prostorije za održavanje takvog događaja, imajući u vidu jasnu povezanost sa CRTA-om, Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku, medijskim kućama N1, Nova S i drugima. Upravo su ti akteri medijski izveštavali o protestima, distribuirali „sirove“ dokaze i prosleđivali snimke incidenata.
Ostaje otvoreno i pitanje da li se u konkretnom slučaju radi o vidu odmazde jedne velike i uticajne nevladine organizacije – koja je imala značajnu ulogu u reformisanju dela našeg bezbednosnog sistema – prema maloj organizaciji koja je eventualno odbila saradnju.
3. Nedavno ste od Narodne banke Srbije dobili podatke o prilivu novca iz inostranstva. Šta ste tačno tražili, šta ste iz tih podataka uspeli da saznate, a šta je i dalje ostalo nepoznato? Da li ti podaci potvrđuju Vaše ranije sumnje i šta nam, po Vašem mišljenju, govori brojka od oko 1,3 milijarde evra?
Narodnoj banci Srbije obratili smo se sa tri konkretna pitanja.
Prvo pitanje odnosilo se na ukupan devizni priliv prema udruženjima građana i fondacijama registrovanim u Republici Srbiji za godine 2021, 2022, 2023, 2024. i 2025. Dobili smo sledeće podatke: u 2021. godini nevladine organizacije registrovane u Srbiji primile su 215,2 miliona evra, u 2022. 230,5 miliona evra, u 2023. 288,0 miliona evra, u 2024. 310,5 miliona evra, a u 2025. 265,6 miliona evra. Ukupno, za navedeni petogodišnji period, radi se o sumi od 1,3 milijarde evra.
Na druga dva pitanja – koja su udruženja i fondacije bile u prvih 50 po visini ovih priliva u navedenim godinama, kao i koji je iznos priliva za svako od tih pravnih lica pojedinačno, te koje su države u prvih deset po poreklu priliva – nažalost nismo dobili odgovore.
Narodna banka Srbije pozvala se na odredbe zakona kojima je ograničeno davanje takvih informacija, pa smo ostali samo sa ukupnom cifrom od 1,3 milijarde evra.
U Srbiji je registrovano preko 30 hiljada nevladinih organizacija. Međutim, broj onih koje primaju sredstva iz inostranstva znatno je manji. Veliki broj organizacija je neaktivan i često kasni sa podnošenjem godišnjih izveštaja. Dešava se da čak oko 18.000 nevladinih organizacija ne podnese izveštaj, zbog čega država takođe mora da reaguje.
Prema našim saznanjima, u većini slučajeva radi se o neupućenosti ili nemarnosti samih organizacija. Stoga je stvarni broj nevladinih organizacija koje primaju novac iz inostranstva veoma mali u odnosu na ukupan broj registrovanih.
Ova cifra prevazišla je sva moja očekivanja. Nisam mogao da pretpostavim da se radi o ovako velikom iznosu. Iskreno sam verovao da godišnji priliv u Srbiju iznosi između 80 i 90 miliona evra.
4. Često koristite izraz „NVO hidra“. Zašto baš taj izraz? Da li govorimo o velikom broju nezavisnih organizacija ili o sistemu koji je, po Vašem mišljenju, međusobno povezan i deluje ka istim ciljevima?
Naziv „NVO Hidra“ nastao je sasvim slučajno. Pre nego što smo izašli u javnost sa prikupljenim podacima i šemom funkcionisanja ovih organizacija, interno smo razgovarali o potrebi da se one ugase zbog destabilizacije i haosa koje svojim delovanjem izazivaju u državi. Tom prilikom sam prokomentarisao da bi gašenje jedne dovelo do stvaranja dve nove. Upravo u tome se ogleda njihov način delovanja: „Ako odsečemo jednu glavu, izniknuće dve nove“ – poput mitološkog bića Hidre. Zbog toga naša borba nije usmerena na gašenje pojedinačnih nevladinih organizacija, već na donošenje seta zakona koji bi ih sistemski doveli u red.
U okviru te mreže nalaze se mediji, novinari, advokati, sudije, tužioci, političari, analitičari, ekolozi i drugi profesionalci. Oni su, bez izbornog legitimiteta, zauzeli značajan prostor unutar državnih institucija i koriste ih, uz pritisak sa Zapada, da vrše uticaj na izvršnu vlast.
Kada takav pritisak ne urodi plodom, prelaze na medijske kampanje preko njihovih medija, kao što su BIRN, CINS, Krik, uz logističku podršku ANEM-a i NUNS-a kako bi se postarali da ta laž prođe nekažnjeno i novinarima dali osećaj sigurnosti da nastave sa narativom.
Ako ni to ne da rezultate, pribegavaju protestima i destabilizaciji kao što možemo videti poslednje dve godine. Sve to čine kako bi ostvarili interese svojih stranih finansijera, kojima su jedino i odgovorni za svoj rad.
Šta Dragović vidi kao krajnje političke ciljeve
Njihovi ciljevi su jasni. S jedne strane, reč je o propagandi u korist Evropske unije – širenju narativa da se moramo bezuslovno pokoriti njenim zahtevima ili ćemo se suočiti sa ekonomskom propašću.
S druge strane, radi se o razvlašćivanju države, odnosno o prebacivanju nadležnosti državnih institucija na civilni sektor koji se nalazi pod kontrolom stranih finansijera. Krajnji plan je da civilni sektor preuzme dominantnu kontrolu nad državom, kako bi postalo gotovo svejedno ko formalno dolazi na vlast.
Konkretni zahtevi Evropske unije prema Srbiji obuhvataju:
- predaju kontrole nad tužilaštvom i formiranje tužilačke policije koja bi mogla da hapsi svakoga ko se suprotstavi njihovim interesima;
- suspenziju Narodne skupštine u smislu donošenja isključivo onih zakona koje oni predlože;
- predaju kontrole nad medijima;
- usklađivanje kompletne spoljne politike sa njihovom, što bi podrazumevalo uvođenje sankcija svim našim strateškim partnerima – od Rusije i Kine pa nadalje;
- priznavanje Kosova kao nezavisne države, kao i prihvatanje narativa o genocidu u Srebrenici, koji bi kasnije mogao da bude iskorišćen kao argument za ukidanje Republike Srpske, dodatne sankcije prema Srbiji i zahteve za ratnu odštetu.
5. Koliko je danas uopšte moguće utvrditi čiji novac na kraju finansira koju organizaciju? Da li je sistem dovoljno transparentan ili je napravljen tako da prosečan građanin praktično ne može da isprati poreklo i krajnje odredište novca?
Njihova mreža finansiranja izuzetno je složena. Novac se preliva iz jedne nevladine organizacije u drugu gotovo bez ikakve kontrole države, a na kraju se koristi za finansiranje te parapolitičke organizacije čiji je cilj vršenje pritiska na izvršnu vlast. Upravo zbog toga je danas izuzetno teško, a često i gotovo nemoguće, pouzdano utvrditi čiji novac na kraju finansira koju organizaciju.
Sistem nije dovoljno transparentan. Naprotiv, napravljen je tako da prosečan građanin praktično ne može da isprati poreklo i krajnje odredište sredstava.
Delovanje Srpskih suverenista protiv takvog spoljnog pritiska nije usmereno na očuvanje vlasti Srpske napredne stranke na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Naprotiv.
Ali ako su oni bili u stanju da uzdrmaju ovako jaku vlast, šta bi se desilo da je vlast bila slaba i sačinjena od dve ili tri koalicije? Oni bi je srušili.
Finansiranje tako moćne parapolitičke organizacije u našoj državi jednostavno je neprihvatljivo. SNS je na vlasti već više od 14 godina. Neko nov, bez iskustva i sposobnosti da izdrži pritisak koji oni stvaraju, ne bi imao nikakve šanse.
Zbog toga je važno iskoristiti trenutak u kome su svi izašli na videlo i upotrebili sve svoje skrivene adute za destabilizaciju države – od Univerziteta i prosvete, preko bezbednosnog sektora, do tužilaštva i sudstva – kako bi se podigla svest građana o njihovom prisustvu i kapacitetima, ali i kako bi se donela adekvatna zakonska rešenja koja će onemogućiti takvo delovanje u budućnosti.
U drugom delu intervjua Vukša Dragović govori o tome šta bi Srbi u Americi trebalo da provere pre nego što novac pošalju nekoj organizaciji u Srbiji, kako on razlikuje humanitarni od političkog rada i kakve promene zakona predlaže.
Foto: Printscreen
