Прва званична посета украјинског председника Володимира Зеленског Србији била је довољна да готово свака страна у њој види потврду сопственог тумачења српске спољне политике.
Део западних медија долазак Зеленског у Београд чита као сигнал постепеног слабљења руског утицаја на Србију, украјински извори говоре о дипломатском пробоју у земљи традиционално блиској Москви, док руски медији упозоравају на притиске Запада и покушај удаљавања Београда од Русије.
У самој Србији реакције су се кретале од тврдњи да је реч о опасном заокрету до оцене да посета управо показује супротно – да Београд не мора да бира између Москве и Кијева. 
Ако се, међутим, уместо различитих тумачења погледају конкретни потези Србије, тешко је у посети пронаћи доказ радикалне промене курса. Србија није увела санкције Русији, није прекинула политичке и економске односе са Москвом, али истовремено од почетка рата признаје територијални интегритет Украјине, пружа јој хуманитарну помоћ и развија односе са Кијевом. Украјина, са друге стране, није признала независност Косова, а Зеленски је управо у Београду поновио да се та позиција није променила.
Западни медији виде сигнал Москви
У западним медијима управо је геополитички положај Србије био једна од главних тема извештавања.
Reuters је посету ставио у контекст традиционалних веза Србије са Русијом и њеног истовременог настојања да постане чланица Европске уније. Агенција је подсетила да Београд није увео санкције Москви, али и да подржава територијални интегритет Украјине и да јој је пружао помоћ. Посета би, према Reuters-у, могла додатно да оптерети односе Србије са традиционалним савезником Русијом.
Агенција Associated Press отишла је корак даље. Србију описује као земљу која изводи „деликатан дипломатски баланс“ између историјских односа са Москвом и тежње ка чланству у ЕУ.
AP преноси и оцене аналитичара према којима Зеленски доласком у Београд може да покаже слабљење руског утицаја на Балкану, док Вучићу посета може послужити за јачање односа са Западом. То, међутим, представља аналитичко тумачење мотива двојице председника, а не конкретан резултат разговора у Београду.
Још директнији био је Euronews, који је већ у наслову оценио да је Вучић свечаним пријемом Зеленског послао сигнал и Бриселу и Москви. За европску публику посебно је необична слика председника Украјине који уз највише државне почасти долази у земљу која није увела санкције Русији и која наставља да одржава блиске односе са Москвом.
И француски Le Monde нагласио је управо тај контраст, представљајући долазак Зеленског као значајну посету Србији, земљи коју описује као руског савезника и једну од ретких европских држава која је задржала блиске односе са Москвом.
Међутим, управо чињенице које западни медији наводе показују ограничење тезе о српском геополитичком заокрету. Само неколико недеља раније, на скупу у Кијеву, Србија је обећала додатну хуманитарну помоћ Украјини, али није подржала регионалну декларацију којом су тражени наставак безбедносне подршке Кијеву и додатни притисак на Русију.
Другим речима, сарадња са Украјином није истовремено постала прихватање политике притиска на Москву.
Украјина има своје интересе
За украјинске медије сама чињеница да Зеленски долази у Србију има снажну симболику. То је његова прва посета Београду, а Србија се у украјинским анализама редовно описује као једна од европских земаља са најближим односима са Русијом.
Али иза симболике постоје и конкретни интереси.
„Европска правда“ је у великој анализи посете употребила провокативан наслов „Гранате у замену за ЕУ“, отварајући питање војне индустрије, европских интеграција и онога што две стране могу једна другој да понуде. Украјинска анализа посету не види као куртоазни сусрет, већ као однос у којем и Кијев и Београд имају конкретне политичке и економске интересе.
Један од најопипљивијих резултата разговора могла би да буде управо економија. Зеленски је изразио жељу да до краја године буду припремљени услови за закључивање споразума о слободној трговини Србије и Украјине, а разговори су обухватили инфраструктуру, енергетику и друге облике сарадње.
За Србију је, међутим, посебно важан други део украјинске позиције: Кијев није признао Косово. Зеленски је у Београду потврдио да се тај став није променио. Управо зато односи Србије и Украјине не могу једноставно да се сведу на питање односа Београда према Москви.
Русија посету посматра опрезније
У делу руских медија долазак Зеленског у Београд посматран је пре свега кроз питање односа Србије са Русијом и могућих настојања Запада да Београд постепено удаљи од Москве.
Значајан простор добили су критичари посете у Србији, укључујући оцене да је она последица притиска Брисела, да треба да покаже окретање Србије западном курсу и да би могла да наруши српско-руске односе.
Међутим, руски медији су после сусрета пренели и Вучићев одговор на такве критике. Председник Србије одбацио је тврдњу да је земља нешто изгубила доласком Зеленског и поручио да Србија сама одлучује са ким ће разговарати. Истовремено је наглашено да током сусрета није било разговора о актуелној војној сарадњи Србије и Украјине.
Зато ни извештавање руских медија не даје основа за једноставан закључак да је Београд посетом Зеленског прешао у антируски табор. Напротив, сама полемика која је уследила показује колико се пажљиво прати сваки потез Србије према Кијеву, док Београд истовремено наставља да инсистира да развој односа са Украјином не значи прекид или погоршавање односа са Русијом.
А шта је са оружјем?
Најосетљивији део приче остаје српска војна индустрија.
Западни и украјински медији већ дуже време пишу о српској муницији која преко посредника завршава у Украјини. После посете отворено је и питање могуће будуће сарадње у производњи дронова и другим областима одбрамбене индустрије.
Да су Србија и Украјина после посете објавиле директан споразум о војној сарадњи, производњи оружја или систематским директним испорукама Кијеву, то би значајно променило политичку тежину посете, али такав договор током посете није објављен.
Зато треба раздвојити оно што је договорено од онога што се претпоставља да би могло уследити. Економска сарадња, инфраструктура, енергетика, европске интеграције и припрема споразума о слободној трговини јесу конкретне теме разговора. Нова војна алијанса Београда и Кијева није.
„Само српска столица“
Србија није променила страну зато што, према позицији власти, није ни прихватила поделу према којој мора да припада једној страни.
Александар Вучић је после посете ту политику сажео тврдњом да Србија има „само српску столицу“. Његова порука била је да неће тражити дозволу ни од кога да одлучује са ким ће разговарати.
Посета је у том контексту представљена као још једна потврда да Србија може да развија односе са Украјином, а да притом не нарушава сарадњу са Русијом нити одустаје од политике добрих односа са различитим центрима моћи.
Посебно је истакнуто то што је Зеленски у Београду потврдио да Украјина не мења став о Косову, као и Вучићева захвалност Кијеву због поштовања територијалног интегритета Србије.
Истовремено, посета је тумачена и као потврда континуитета државне политике – сарадње са Украјином, Русијом, Кином, Сједињеним Државама, Француском, Уједињеним Арапским Емиратима и другим партнерима, без обавезе да се добри односи са једном страном граде на рачун односа са другом.
Сарадња са Кијевом не значи сукоб са Москвом
После посете Зеленског Србија није увела санкције Русији. Није прекинула економску и политичку сарадњу са Москвом. Није се придружила захтевима за додатни притисак на Русију. Није објавила директан војни савез са Украјином.
Разговара са Кијевом о економији, енергетици, инфраструктури и европским интеграцијама, пружа хуманитарну помоћ и жели да српске компаније једног дана учествују у обнови Украјине. Кијев наставља да поштује територијални интегритет Србије.
То можда није политика која се лако уклапа у поделу света на два табора, али управо је у томе њена суштина.
Зато је преурањено извлачити закључак да се Србија окренула против Русије. Једнако би погрешно било тврдити да Србија, због традиционално добрих односа са Москвом, нема интерес да развија односе са Украјином.
Напротив, Београд покушава да задржи оно што је годинама постављао као основу своје спољне политике: сарадњу са различитим центрима моћи без обавезе да добар однос са једним партнером плати прекидом односа са другим.
У том смислу, најважнија порука посете Зеленског можда није да је Србија изабрала нову страну, већ да одбија да прихвати да јој други одређују коју страну мора да изабере.
Ако Београд може да прими председника Украјине уз највише државне почасти, да са Кијевом разговара о трговини и обнови земље, да истовремено не уводи санкције Русији и наставља односе са Москвом, онда посета украјинског председника за сада више говори о покушају Србије да очува самосталност своје спољне политике него о њеном напуштању.
Фото: Printscreen
