Када се говори о највећим медијским, маркетиншким и спортским тржиштима у Сједињеним Америчким Државама, Чикаго је увек при самом врху. Ипак, када почне Светско првенство 2026. године, Град ветрова неће бити међу домаћинима. На списку су Њујорк, Лос Анђелес, Далас, Хјустон, Вашингтон, Мајами, Филаделфија, Атланта и други, али не и Чикаго. Управо зато већ годинама остаје питање: како је могуће да један тако велики и спортски важан град остане без Мундијала?
Одговор води у 2018. годину, када је тадашњи градоначелник Чикага Рам Емануел донео одлуку која га је издвојила од многих политичара широм Америке. Док су се бројни градови борили за место у заједничкој кандидатури Сједињених Држава, Канаде и Мексика, Чикаго је одлучио да се повуче. Формално, град је одбио услове ФИФА. У пракси, то је значило да је Чикаго остао без прилике да буде један од домаћина Светског првенства.
Чикаго је деловао као идеалан домаћин
На папиру, мало који град је могао да парира Чикагу. Реч је о трећем највећем граду у Сједињеним Државама, одлично повезаном са остатком земље и логистички веома погодном за турнир који ће се играти у 16 градова у три државе. Чикаго има Солџер филд ((Soldier Field)), стадион са великом историјом, који је већ био домаћин утакмица на мушком Светском првенству 1994. године, као и мечева на Мундијалу за жене 1999. године. Град има тимове у свим великим америчким професионалним спортовима и публику навикнуту на највеће догађаје. Зато је његово повлачење из трке, само три месеца пре коначне победе заједничке кандидатуре, било велико изненађење. 
Емануел је проценио да Чикаго преузима ризик, а ФИФА добит
Проблем је настао оног тренутка када је Емануел детаљно проучио уговор који је ФИФА нудила градовима домаћинима. По том моделу, светска кућа фудбала задржава огромну већину прихода од улазница, телевизијских права, спонзорстава, угоститељства и паркинга, док градови домаћини преузимају трошкове јавног превоза, безбедности, полиције, медицинских служби, ватрогасаца и читаве логистике.
Емануел, који је био шеф кабинета председника Барака Обаме је то врло јасно формулисао:
„Били смо први на удару свега лошег, а последњи у реду за оно добро.“ Потом је додао: „Рекао сам: ‘Не знам шта раде други градоначелници или гувернери, али зар стварно очекујете да пореске обвезнике Чикага третирам као наивне људе за столом? Мора да се шалите!’“
Управо у томе лежи суштина његовог става. Чикаго није одбио Светско првенство зато што није желео фудбал, већ зато што није прихватао посао у ком локална заједница носи све обавезе, а ФИФА узима највећи део користи.
Кров над Солџер филдом био је преломни тренутак
Једна од најспорнијих ставки односила се на могућност да ФИФА затражи изградњу крова над Солџер филдом. По Емануеловој процени, такав потез могао је да кошта између 50 и 100 милиона долара. За градоначелника је то било неприхватљиво, не само због цене, већ и зато што би град остао изложен трошку о коме не би имао последњу реч. Додатну тежину свему даје и чињеница да Солџер филд има статус историјски заштићеног објекта, па би свака већа интервенција захтевала посебне дозволе и сложенију процедуру.
Емануел је то описао овако:
„У уговору је писало да имају право да затраже изградњу крова над Солџер филдом (стадион је отворен). Зато сам рекао: ‘То морате да избаците.’ Одговорили су: ‘Никада то не користимо, али тражимо да сви то укључе у уговор.’ Ја сам рекао: ‘Баш ме брига што то никада нисте искористили. Увек постоји први пут. Уклоните то па можемо да разговарамо о осталим питањима.’ Одговорили су: ‘Не можемо то да уклонимо.’ Тада сам рекао да нема шансе да дозволим да они одлучују о трошку од 50 до 100 милиона долара који би платили порески обвезници. То је била кап која је прелила чашу. Не можете имати одредбу која оставља град и грађане изложеним ризику, док ФИФА доноси одлуку, а ја немам право гласа.“
Спорни су били и спонзори, превоз, Фан фест и порези
Кров није био једини проблем. Чикаго је имао резерве и према ФИФА правилима о спонзорствима, јер би градовима домаћинима била ограничена сарадња са компанијама које би ФИФА могла да сматра конкуренцијом сопственим спонзорима. Поред тога, постојало је и очекивање да град финансира бесплатан јавни превоз за власнике улазница, као и бесплатни ФИФА фан фест током целог турнира. Како је у једном тренутку упозорено, такав модел могао је да остави Чикаго у дуговима.
Ни питање пореза није било мање важно. Емануел тврди да је ФИФА тражила ослобађање од пореза на продају улазница током турнира, што су неке савезне државе прихватиле како би повећале шансе својих градова. У Чикагу то није могло да прође. Емануел је и раније одбијао да локалним спортским организацијама и власницима тимова даје пореске уступке, па није желео да прави изузетак за ФИФА.
О томе је говорио без увијања:
„Градови и савезне државе који бацају новац на спортске тимове нису нормални. Ми то никада нисмо радили. Идеја да опростим порез на забаву или порез на продају ФИФА била је немогућа од самог почетка. Пошто сам већ одбијао такве захтеве локалним тимовима, да сам сада променио став, изазвао бих озбиљне проблеме унутар града.“
„Маркетинг не могу да претворим у новац“
Један од главних аргумената ФИФА био је да би домаћинство донело Чикагу велику маркетиншку вредност. Емануел то није прихватио. Подсетио је да је град већ био домаћин НФЛ драфта 2015. и 2016. године и да му ФИФА није потребна да би се промовисао. По његовом мишљењу, маркетиншка корист била је сувише нејасна и немерљива да би оправдала конкретан финансијски ризик који би пао на грађане.
Зато је рекао:
„Сећам се да су говорили: ‘Ово ће бити сјајан маркетинг за град.’ Ја сам рекао: ‘Не требате ми ви за маркетинг.’ Ми смо имали НФЛ драфт 2015. и 2016. године! Рекао сам: ‘Не требате ми. Зар стварно мислите да Чикагу треба ФИФА за промоцију? Нема шансе.’ Маркетинг не могу да претворим у новац. Рекао сам: ‘Ви узимате готовину, а ја добијам некакв маркетиншки бенефит неодређене вредности?’ Једноставно сам рекао: ‘Не знам с ким иначе разговарате и преговарате, али ја на то не пристајем. То није посао.’ Нисам највећи пословни геније на свету, али сам завршио осми разред математике и бројеви једноставно не функционишу.“
Није био против спорта, већ против лошег посла
Оно што ову причу чини још важнијом јесте то што Рам Емануел није био човек који је избегавао велике спортске догађаје. Напротив, током његовог мандата Чикаго је довео НФЛ драфт, био домаћин НХЛ драфта, добио НБА Ол-стар викенд и организовао друге велике манифестације. Он је желео да Чикаго буде град светске класе за велике спортске догађаје.
И сам је наглашавао колико је Чикаго био погодан за Мундијал:
„Због аеродрома, хотела, капацитета и чињенице да је ово град који ради велике ствари… уз све наше јаке источноевропске, централноамеричке и латино заједнице, ово је био савршен град.“
Управо зато је његово „не” ФИФА имало још већу тежину. Није одбио фудбал, већ модел који је сматрао лошим по град и његове грађане.
Чикаго је технички потписао уговор, али тако да га ФИФА одбије
Један од најнеобичнијих детаља у целој причи јесте да је Чикаго формално потписао уговор, али на начин за који је знао да га ФИФА неће прихватити. Пошто светска кућа фудбала није дозвољавала измене у документу, Чикаго је потписао чист примерак, али је испод потписа додао звездицу са списком свих спорних питања и услова. То је био јасан сигнал да град није спреман да уђе у посао под понуђеним условима.
Емануел је описао и шта је уследило:
„После тога уследио је један или два позива. Питали су: ‘Како мислите да сте завршили? Желите ли да размислите поново? А шта ако урадимо ово?’ Заиста смо покушавали да дођемо до договора. С једне стране желео сам да Чикаго буде град светске класе за спортске догађаје. С друге стране имао сам обавезу према економским принципима које нисам био спреман да прекршим — да не дозволим да порески обвезници буду наивци који плаћају рачун. Те две жеље биле су у сукобу.“
Без кајања, али и без ликовања
Данас, када се Светско првенство приближава, Емануел каже да не жели ништа лоше градовима домаћинима и да се нада успешном турниру. Нема, како наглашава, никаквог „рекао сам вам”. Али истовремено јасно ставља до знања да и даље верује да је Чикаго урадио праву ствар као одговоран чувар будућности града и новца пореских обвезника.
Како је рекао:
„Надам се да ће првенство бити успешно. Не желим ништа лоше ниједном градоначелнику или гувернеру. За многе од њих ово је уговорено пре него што су ступили на функцију. Надам се да ће утакмице бити сјајне и да ће сви успети. Нема никаквог ‘рекао сам вам’. Али…“
А онда је додао и најјачу поенту целе приче:
„Да ли мислим да смо урадили праву ствар као одговорни чувари будућности града и новца пореских обвезника? Да. Ако је просечна цена улазнице за утакмицу отварања сада 1.000 долара, онда просечни власници кућа и станари финансијски субвенционишу догађај за који преузимају сав ризик, а карту никада не би могли да приуште. Ко пристаје на такав договор? Ако сте становник четврти Пилсен или Литл вилиџ, две претежно мексичко-америчке заједнице у Чикагу, очекује се да финансијски учествујете у организацији утакмице, а да притом не можете да приуштите одлазак на њу осим ако не подигнете брзи кредит? Ма дајте, молим вас. Нема шансе.“
Ту лежи суштина целе приче. Чикаго није остао без Мундијала зато што није желео фудбал. Остао је без њега зато што није хтео да грађани плаћају цену спектакла који, у многим случајевима, не би могли ни да гледају са трибина.
Извор: Athletic, Meridian sport Фото: Wikimedia
.jpg#/media/File:P012109PS-0027_(3484808984).jpg){kind=link}