Čovek koji je „oterao” Mundijal iz Čikaga: FIFA je tražila previše

Kada se govori o najvećim medijskim, marketinškim i sportskim tržištima u Sjedinjenim Američkim Državama, Čikago je uvek pri samom vrhu. Ipak, kada počne Svetsko prvenstvo 2026. godine, Grad vetrova neće biti među domaćinima. Na spisku su Njujork, Los Anđeles, Dalas, Hjuston, Vašington, Majami, Filadelfija, Atlanta i drugi, ali ne i Čikago. Upravo zato već godinama ostaje pitanje: kako je moguće da jedan tako veliki i sportski važan grad ostane bez Mundijala?

Odgovor vodi u 2018. godinu, kada je tadašnji gradonačelnik Čikaga Ram Emanuel doneo odluku koja ga je izdvojila od mnogih političara širom Amerike. Dok su se brojni gradovi borili za mesto u zajedničkoj kandidaturi Sjedinjenih Država, Kanade i Meksika, Čikago je odlučio da se povuče. Formalno, grad je odbio uslove FIFA. U praksi, to je značilo da je Čikago ostao bez prilike da bude jedan od domaćina Svetskog prvenstva.

Čikago je delovao kao idealan domaćin

Na papiru, malo koji grad je mogao da parira Čikagu. Reč je o trećem najvećem gradu u Sjedinjenim Državama, odlično povezanom sa ostatkom zemlje i logistički veoma pogodnom za turnir koji će se igrati u 16 gradova u tri države. Čikago ima Soldžer fild ((Soldier Field)), stadion sa velikom istorijom, koji je već bio domaćin utakmica na muškom Svetskom prvenstvu 1994. godine, kao i mečeva na Mundijalu za žene 1999. godine. Grad ima timove u svim velikim američkim profesionalnim sportovima i publiku naviknutu na najveće događaje. Zato je njegovo povlačenje iz trke, samo tri meseca pre konačne pobede zajedničke kandidature, bilo veliko iznenađenje.

Advertisement

Emanuel je procenio da Čikago preuzima rizik, a FIFA dobit

Problem je nastao onog trenutka kada je Emanuel detaljno proučio ugovor koji je FIFA nudila gradovima domaćinima. Po tom modelu, svetska kuća fudbala zadržava ogromnu većinu prihoda od ulaznica, televizijskih prava, sponzorstava, ugostiteljstva i parkinga, dok gradovi domaćini preuzimaju troškove javnog prevoza, bezbednosti, policije, medicinskih službi, vatrogasaca i čitave logistike.

Emanuel, koji je bio šef kabineta predsednika Baraka Obame je to vrlo jasno formulisao:

„Bili smo prvi na udaru svega lošeg, a poslednji u redu za ono dobro.“ Potom je dodao: „Rekao sam: ‘Ne znam šta rade drugi gradonačelnici ili guverneri, ali zar stvarno očekujete da poreske obveznike Čikaga tretiram kao naivne ljude za stolom? Mora da se šalite!’“

Upravo u tome leži suština njegovog stava. Čikago nije odbio Svetsko prvenstvo zato što nije želeo fudbal, već zato što nije prihvatao posao u kom lokalna zajednica nosi sve obaveze, a FIFA uzima najveći deo koristi.

Krov nad Soldžer fildom bio je prelomni trenutak

Jedna od najspornijih stavki odnosila se na mogućnost da FIFA zatraži izgradnju krova nad Soldžer fildom. Po Emanuelovoj proceni, takav potez mogao je da košta između 50 i 100 miliona dolara. Za gradonačelnika je to bilo neprihvatljivo, ne samo zbog cene, već i zato što bi grad ostao izložen trošku o kome ne bi imao poslednju reč. Dodatnu težinu svemu daje i činjenica da Soldžer fild ima status istorijski zaštićenog objekta, pa bi svaka veća intervencija zahtevala posebne dozvole i složeniju proceduru.

Emanuel je to opisao ovako:

„U ugovoru je pisalo da imaju pravo da zatraže izgradnju krova nad Soldžer fildom (stadion je otvoren). Zato sam rekao: ‘To morate da izbacite.’ Odgovorili su: ‘Nikada to ne koristimo, ali tražimo da svi to uključe u ugovor.’ Ja sam rekao: ‘Baš me briga što to nikada niste iskoristili. Uvek postoji prvi put. Uklonite to pa možemo da razgovaramo o ostalim pitanjima.’ Odgovorili su: ‘Ne možemo to da uklonimo.’ Tada sam rekao da nema šanse da dozvolim da oni odlučuju o trošku od 50 do 100 miliona dolara koji bi platili poreski obveznici. To je bila kap koja je prelila čašu. Ne možete imati odredbu koja ostavlja grad i građane izloženim riziku, dok FIFA donosi odluku, a ja nemam pravo glasa.“

Sporni su bili i sponzori, prevoz, Fan fest i porezi

Krov nije bio jedini problem. Čikago je imao rezerve i prema FIFA pravilima o sponzorstvima, jer bi gradovima domaćinima bila ograničena saradnja sa kompanijama koje bi FIFA mogla da smatra konkurencijom sopstvenim sponzorima. Pored toga, postojalo je i očekivanje da grad finansira besplatan javni prevoz za vlasnike ulaznica, kao i besplatni FIFA fan fest tokom celog turnira. Kako je u jednom trenutku upozoreno, takav model mogao je da ostavi Čikago u dugovima.

Ni pitanje poreza nije bilo manje važno. Emanuel tvrdi da je FIFA tražila oslobađanje od poreza na prodaju ulaznica tokom turnira, što su neke savezne države prihvatile kako bi povećale šanse svojih gradova. U Čikagu to nije moglo da prođe. Emanuel je i ranije odbijao da lokalnim sportskim organizacijama i vlasnicima timova daje poreske ustupke, pa nije želeo da pravi izuzetak za FIFA.

O tome je govorio bez uvijanja:

„Gradovi i savezne države koji bacaju novac na sportske timove nisu normalni. Mi to nikada nismo radili. Ideja da oprostim porez na zabavu ili porez na prodaju FIFA bila je nemoguća od samog početka. Pošto sam već odbijao takve zahteve lokalnim timovima, da sam sada promenio stav, izazvao bih ozbiljne probleme unutar grada.“

„Marketing ne mogu da pretvorim u novac“

Jedan od glavnih argumenata FIFA bio je da bi domaćinstvo donelo Čikagu veliku marketinšku vrednost. Emanuel to nije prihvatio. Podsetio je da je grad već bio domaćin NFL drafta 2015. i 2016. godine i da mu FIFA nije potrebna da bi se promovisao. Po njegovom mišljenju, marketinška korist bila je suviše nejasna i nemerljiva da bi opravdala konkretan finansijski rizik koji bi pao na građane.

Zato je rekao:

„Sećam se da su govorili: ‘Ovo će biti sjajan marketing za grad.’ Ja sam rekao: ‘Ne trebate mi vi za marketing.’ Mi smo imali NFL draft 2015. i 2016. godine! Rekao sam: ‘Ne trebate mi. Zar stvarno mislite da Čikagu treba FIFA za promociju? Nema šanse.’ Marketing ne mogu da pretvorim u novac. Rekao sam: ‘Vi uzimate gotovinu, a ja dobijam nekakv marketinški benefit neodređene vrednosti?’ Jednostavno sam rekao: ‘Ne znam s kim inače razgovarate i pregovarate, ali ja na to ne pristajem. To nije posao.’ Nisam najveći poslovni genije na svetu, ali sam završio osmi razred matematike i brojevi jednostavno ne funkcionišu.“

Nije bio protiv sporta, već protiv lošeg posla

Ono što ovu priču čini još važnijom jeste to što Ram Emanuel nije bio čovek koji je izbegavao velike sportske događaje. Naprotiv, tokom njegovog mandata Čikago je doveo NFL draft, bio domaćin NHL drafta, dobio NBA Ol-star vikend i organizovao druge velike manifestacije. On je želeo da Čikago bude grad svetske klase za velike sportske događaje.

I sam je naglašavao koliko je Čikago bio pogodan za Mundijal:

„Zbog aerodroma, hotela, kapaciteta i činjenice da je ovo grad koji radi velike stvari… uz sve naše jake istočnoevropske, centralnoameričke i latino zajednice, ovo je bio savršen grad.“

Upravo zato je njegovo „ne” FIFA imalo još veću težinu. Nije odbio fudbal, već model koji je smatrao lošim po grad i njegove građane.

Čikago je tehnički potpisao ugovor, ali tako da ga FIFA odbije

Jedan od najneobičnijih detalja u celoj priči jeste da je Čikago formalno potpisao ugovor, ali na način za koji je znao da ga FIFA neće prihvatiti. Pošto svetska kuća fudbala nije dozvoljavala izmene u dokumentu, Čikago je potpisao čist primerak, ali je ispod potpisa dodao zvezdicu sa spiskom svih spornih pitanja i uslova. To je bio jasan signal da grad nije spreman da uđe u posao pod ponuđenim uslovima.

Emanuel je opisao i šta je usledilo:

„Posle toga usledio je jedan ili dva poziva. Pitali su: ‘Kako mislite da ste završili? Želite li da razmislite ponovo? A šta ako uradimo ovo?’ Zaista smo pokušavali da dođemo do dogovora. S jedne strane želeo sam da Čikago bude grad svetske klase za sportske događaje. S druge strane imao sam obavezu prema ekonomskim principima koje nisam bio spreman da prekršim — da ne dozvolim da poreski obveznici budu naivci koji plaćaju račun. Te dve želje bile su u sukobu.“

Bez kajanja, ali i bez likovanja

Danas, kada se Svetsko prvenstvo približava, Emanuel kaže da ne želi ništa loše gradovima domaćinima i da se nada uspešnom turniru. Nema, kako naglašava, nikakvog „rekao sam vam”. Ali istovremeno jasno stavlja do znanja da i dalje veruje da je Čikago uradio pravu stvar kao odgovoran čuvar budućnosti grada i novca poreskih obveznika.

Kako je rekao:

„Nadam se da će prvenstvo biti uspešno. Ne želim ništa loše nijednom gradonačelniku ili guverneru. Za mnoge od njih ovo je ugovoreno pre nego što su stupili na funkciju. Nadam se da će utakmice biti sjajne i da će svi uspeti. Nema nikakvog ‘rekao sam vam’. Ali…“

A onda je dodao i najjaču poentu cele priče:

„Da li mislim da smo uradili pravu stvar kao odgovorni čuvari budućnosti grada i novca poreskih obveznika? Da. Ako je prosečna cena ulaznice za utakmicu otvaranja sada 1.000 dolara, onda prosečni vlasnici kuća i stanari finansijski subvencionišu događaj za koji preuzimaju sav rizik, a kartu nikada ne bi mogli da priušte. Ko pristaje na takav dogovor? Ako ste stanovnik četvrti Pilsen ili Litl vilidž, dve pretežno meksičko-američke zajednice u Čikagu, očekuje se da finansijski učestvujete u organizaciji utakmice, a da pritom ne možete da priuštite odlazak na nju osim ako ne podignete brzi kredit? Ma dajte, molim vas. Nema šanse.“

Tu leži suština cele priče. Čikago nije ostao bez Mundijala zato što nije želeo fudbal. Ostao je bez njega zato što nije hteo da građani plaćaju cenu spektakla koji, u mnogim slučajevima, ne bi mogli ni da gledaju sa tribina.

Izvor: Athletic, Meridian sport Foto: Wikimedia