Драгослав Павловић је градоначелник Ниша од 2025. године. По струци је инжењер, а на чело трећег по величини града у Србији дошао је у периоду када се Ниш налази пред бројним изазовима – од привлачења нових инвестиција и развоја високотехнолошког сектора до јачања сарадње са српском дијаспором широм света.
Једна од првих већих међународних посета била му је Чикагу, граду у ком живи једна од највећих заједница људи пореклом из Србије. Управо су разговори са нашим људима у Америци били повод за овај интервју.
У разговору за портал „Чикаго на длану“ Павловић говори о утисцима које је понео из Чикага, порукама које су му упутили Нишлије и други људи са југа Србије који већ деценијама живе у Сједињеним Америчким Државама, али и о томе како види улогу дијаспоре у будућем развоју града. 
Било је речи о инвестиционим потенцијалима Ниша, плановима за привлачење компанија из САД, сарадњи са Научно-технолошким парком, могућностима за повезивање универзитета, као и идејама за јачање културних, туристичких и привредних веза између Ниша и Чикага.
Чикаго је један од највећих и најдинамичнијих градова у Сједињеним Америчким Државама. Какви су Ваши утисци након посете и шта је на Вас оставило најснажнији утисак?
Чикаго је град који вас прво притисне величином, а онда вас изненади тиме колико је организован. Сви очекују те солитере уз језеро, и они јесу импресивни. Међутим, мене је, као инжењера и као човека који води град, више занимало оно што се не фотографише: како се решава саобраћај, како функционише јавни превоз, како град ради са привредом.
Најјачи утисак, међутим, нису биле зграде. Били су људи. Седео сам са привредницима који су из наших крајева отишли празних руку, изградили компаније које послују на целој територији Сједињених Држава – и који после тридесет година и даље говоре о Нишу, Лесковцу или Врању као о „код нас“. То је нешто што не можете да измерите ни у једном економском показатељу, а вреди више од сваког инвестиционог каталога.
Отишао сам са једном мишљу која ми се отад враћа: наши људи тамо су успели у најконкурентнијој економији на свету. Значи да проблем никада није био у нама. Проблем је био у систему који им није давао прилику. Мој посао је да ту прилику у Нишу направим.
Баш тако се, чини ми се, осећају и људи који су у Америци, јер сам их чуо како коментаришу у ресторану, на улици, када се сусретнемо, да они јесу српског порекла, али признају да им је Америка дала шансу, зато данас они Сједињене Америчке Државе доживљавају као своју другу домовину.
Да ли сте имали прилику да се сретнете са Нишлијама који већ дуго живе у Америци и шта су Вам поручили? Које сте најважније утиске понели из разговора са нашим људима који живе у Америци?
Јесам, и то је био највреднији део пута. Поручили су ми три ствари, и све три без увијања – наши људи у Америци не троше речи.
Прво: престаните да нас зовете само кад вам нешто треба. Годинама је однос према дијаспори био такав да се јављате за донацију за цркву или за помоћ после поплаве, а између тога тишина. То је исправна критика и прихватам је.
Друго: хоћемо да знамо тачно шта нас чека. Ниједан од њих се није жалио на то што је у Србији тешко. Жалили су се на то што је непредвидиво. Човек који је навикнут да му је процедура иста у Илиноису и у Тексасу не разуме зашто овде одговор зависи од тога кога зна.
Треће, и то ме је највише погодило: деца им више не говоре српски онако како би желели. Код људи који су економски потпуно обезбеђени, то је била једина тема око које се осећала туга.
Утисак који сам понео: дијаспора није резервоар новца. То су људи са искуством, контактима и стандардима које ми овде тек треба да достигнемо и ако од њих тражимо само новац, тражимо оно најмање вредно.
Које су данас највеће инвестиционе предности Ниша?
Да почнем од онога што се не може копирати у другим градовима – географија. Ниш је чвор. Коридор 10 се овде грана ка Софији и ка Скопљу. Имамо аеродром „Константин Велики“, који је по промету други у Србији. Кроз њега је 2025. прошло близу 400.000 путника, десет одсто више него годину раније, а карго саобраћај је те године оборио рекорд са скоро 3.000 тона робе. То није мали регионални аеродром, то је инфраструктура.
Велика предност су људи. Са Универзитета у Нишу сваке године излазе генерације инжењера, лекара, економиста… У граду ради око 400 истраживача, од којих око 300 са докторатом. За инвеститора који долази по знање, а не по јефтину радну снагу, то је кључни податак.
Затим наш Научно-технолошки парк. У постојећој згради послује 50 компанија са више од 500 запослених. Друга зграда је пред завршетком, први корисници улазе на јесен, а када буде попуњена, у комплексу ће радити више од хиљаду људи у више од 80 компанија. Први пут отварамо простор и научно-истраживачким организацијама, а то је оно што Нишу објективно недостаје.
За некога ко долази издалека, предност је и то што је Ниш град у коме се све стиже пешке или за десет минута аутом. Аеродром је четири километра од центра. То је оперативна предност коју велики градови немају.
На који начин Град Ниш планира да још снажније укључи дијаспору у развој града?
Тако што ћемо престати да импровизујемо.
До сада је сарадња са дијаспором углавном ишла преко личних познанстава и појединачних иницијатива. Некад је функционисало, некад није и увек је зависило од тога ко је тог месеца на којој функцији. То није систем.
Оно што је Нишу потребно јесте једна тачка контакта у Градској кући која зна да одговори на свако питање човека који зове из Чикага или Торонта: „где је земљиште?“, „колико траје дозвола?“, „колики је порез?“, „с ким се разговара?“. Без пребацивања лоптице између служби и без „јавите се за месец дана“.
Друго – база. Не списак донатора, него евиденција људи пореклом из Ниша који раде нешто што овом граду може да значи: привредници, лекари, професори, инжењери, људи у управама великих компанија. Немамо је, а без ње сваки пут крећемо из почетка.
И треће, редован ритам. Једном годишње, у Нишу, сусрет града и дијаспоре са конкретним дневним редом, а не само дружењем и говорима. Да човек који допутује из Америке зна да ће за два дана обавити пет састанака које не би обавио за пола године дописивања.
Ништа од овога није скупо. Тражи организацију и доследност.
Да ли постоје конкретни пројекти у које би Нишлије из Чикага могли да се укључе као инвеститори, партнери или донатори? На који начин планирате да им олакшате и приближите могућности за улагање у родни крај?
Поделио бих то на три дела, јер није исто улагати и даривати.
За инвеститоре – најконкретнији је Научно-технолошки парк. Друга зграда се ускоро отвара, а позив за нове кориснике је већ расписан; приоритет имају развојни центри компанија које развијају нове производе. То је прилика за некога ко у САД има фирму и размишља о развојном тиму у Европи. Уз то, после разговора у Чикагу као реална могућност показали су се логистички и диспечерски центри у транспортној индустрији и послови из области напредних телекомуникација. То су извозне делатности које запошљавају високообразоване људе.
За партнере – туризам и угоститељство, Нишка Бања, прерада хране… Области у којима је почетни улог мањи, а локално знање пресудно.
За донаторе – и ту морам да будем прецизан. Град не тражи новац за текуће трошкове. Ако неко жели да уложи у свој крај, нека то буде нешто именовано и видљиво: опрема за конкретно одељење у Универзитетском клиничком центру, стипендија која носи име породице, обнова школе у селу из ког је човек отишао. Да се зна шта је дато и шта је од тога настало.
Што се олакшавања тиче – обавеза је наша, не њихова. Један саговорник, један број телефона, јасни рокови и одговор и онда када је одговор „не“. Човек који послује у Америци може да прихвати одбијање, али не може да прихвати ћутање администрације.
Које области видите као најатрактивније за потенцијалне инвеститоре из САД?
Из разговора у Чикагу и Илиноису издвојиле су се две области, и нису биле мој избор него њихов.
Прва је транспорт и логистика – конкретно, логистички и диспечерски центри компанија које послују широм Сједињених Држава. Звучи неочекивано док не погледате како то изгледа у пракси: реч је о пословима који се обављају на даљину, траже добре говорнике енглеског, IT подршку и пристојну инфраструктуру. Ниш то све има.
Друга област су напредне технологије – шире гледано, све што улази у Научно-технолошки парк – софтвер, електроника, биотехнологија…
Уз то бих додао две области које су наше, а недовољно понуђене: здравствени и бањски туризам, јер Нишка Бања има традицију и објекте који чекају озбиљног партнера, и прехрамбена индустрија са овог југа, која има производ, али нема излаз на америчко тржиште.
Оно што је заједничко свему овоме, а то сам и тамо говорио, јесте да нас не занимају инвестиције које траже само јефтину радну снагу. Занимају нас оне које доносе технологију, корпоративну културу и плату од које млад човек може да живи у Нишу. Због таквих се људи враћају. Због оних других се не враћа нико.
Да ли Град Ниш планира да направи јединствену платформу која би окупила Нишлије из дијаспоре и повезала их са домаћим компанијама и институцијама заинтересованим за сарадњу?
Да, и то је за мене приоритет управо зато што је то најјефтинија ствар са највећим ефектом.
Замишљам је врло једноставно, без претенциозности. Једно место на којем ће бити наведено шта Ниш нуди – локације, подстицаји, процедуре, рокови; ко су људи из дијаспоре који су спремни да се повежу и у чему; и које су домаће компаније и институције које траже партнера. Плус календар да човек из Чикага зна да се, рецимо, у септембру у Нишу дешава нешто због чега вреди доћи.
Две ствари су пресудне да то не постане још један мртав сајт.
Прво – да нема политике. На тој платформи не сме да буде ниједне страначке речи. Ако буде, половина дијаспоре је неће ни отворити и биће у праву.
Друго – да неко одговара. Платформа без човека који чита поруке и јавља се у року од два дана је разгледница, не алат.
Искрен да будем, ова идеја није нова, о њој се у Нишу причало и пре десет година. Разлика је што сада постоји и техничка могућност и, верујем, воља. Судите ми по томе да ли ћете је видети, а не по томе што сам је најавио.
Чикаго има јаке образовне институције, баш као и Ниш. Да ли видите простор за сарадњу универзитета и образовних институција ова два града?
Видим, и то је област у којој се резултат може постићи без великог улагања.
Желео бих овде да разјасним једну ствар: сарадња универзитета није надлежност градоначелника. Универзитет у Нишу је аутономна установа и споразуме потписује сам. Оно што Град може да уради, и што је, по мом уверењу, његов посао, јесте да отвори врата, повеже људе и подржи оно што се договори. То ћу и радити.
Простор је највећи тамо где Ниш већ има нешто да понуди, а не само да тражи. Електронски факултет и IT сектор око Научно-технолошког парка су реална база за заједничке пројекте. Медицински факултет и Универзитетски клинички центар такође, а треба знати да у Чикагу и широј области ради изузетно велики број лекара српског порекла. То је мрежа која постоји, само је нико није систематски активирао.
Најбрже би се, међутим, видели резултати кроз размену студената и кроз летње школе. Један семестар младог човека из Ниша у Чикагу, или обрнуто, мења му перспективу трајно. А први корак кошта колико и један састанак.
Моја порука професорима и нашим људима на универзитетима у Илиноису је једноставна: јавите се. Град ће обезбедити све што је до њега.
Да ли постоје планови за организацију заједничких културних манифестација или омладинске размене града Ниша и српске заједнице у Чикагу?
Ниш има оно што је за овакву сарадњу најважније, програме који већ постоје и који нешто значе. Нишвил (Nišville) је џез фестивал са међународном репутацијом. Филмски сусрети су најстарији глумачки фестивал у овом делу Европе.
Најлогичнији потез је да српска заједница у Чикагу добије своје место у тим програмима, и то не као гости у публици него као учесници, као извођачи, као аутори филмова, кроз младе људе који долазе да раде на фестивалу. А да се у обрнутом смеру нешто од Ниша појави тамо, у време када се српска заједница у Чикагу ионако окупља.
Када је реч о омладинској размени, то је за мене озбиљнија тема од културних гостовања. Деца наших људи у Америци су Американци. Србија им је прича коју су чули од деде. Ако их доведете овде на десет дана, да буду са својим вршњацима, српски проговоре брже него на било ком курсу, а Ниш им постане место, а не појам.
Да будем отворен, овакви програми захтевају партнера на другој страни. Град може да обезбеди смештај, програм и домаћине. Организацију у Чикагу не можемо да урадимо ми. Овим путем позивам удружења, црквене општине и школе српског језика у Чикагу да нам се јаве и ако нам се јави бар једна организација, имаћемо програм већ следећег лета.
Колико је српска дијаспора у Чикагу важан партнер у промоцији Ниша као туристичке дестинације и да ли Град планира конкретне активности усмерене ка америчком тржишту?
Српска дијаспора у Чикагу је пресудно важан партнер, и то из једног врло једноставног разлога.
Ниш нема буџет за оглашавање на америчком тржишту, и да вам кажем другачије, не бисте ми веровали. Али имамо нешто што се не купује: неколико десетина хиљада људи који Ниш познају изнутра и којима се верује када нешто препоруче. Једна породица која доведе рођаке и пријатеље вреди више од било ког огласа.
Притом, први корак и није туризам у класичном смислу. То је долазак самих наших људи, и њихове деце, у родни крај. Та путовања се већ дешавају, само их нико не броји и нико их не опслужује. Град ту може да уради много: информације на једном месту, програм за госте из дијаспоре, олакшице код градских установа, календар дешавања објављен унапред да човек може да планира одмор.
Што се саме дестинације тиче, Ниш има причу коју Американци разумеју боље него многи Европљани: родно место цара Константина, човека који је променио историју хришћанства. Уз Медијану, Тврђаву, Ћеле-кулу и нишкобањске изворе, то је пакет са којим се излази на тржиште.
Оно што реално можемо да урадимо у догледно време је да направимо квалитетан садржај на енглеском, присуствујемо на српским манифестацијама у Чикагу и склопимо партнерство са агенцијама које већ доводе групе из Америке. Без великих речи, један по један корак који се може проверити.
