Dragoslav Pavlović je gradonačelnik Niša od 2025. godine. Po struci je inženjer, a na čelo trećeg po veličini grada u Srbiji došao je u periodu kada se Niš nalazi pred brojnim izazovima – od privlačenja novih investicija i razvoja visokotehnološkog sektora do jačanja saradnje sa srpskom dijasporom širom sveta.
Jedna od prvih većih međunarodnih poseta bila mu je Čikagu, gradu u kom živi jedna od najvećih zajednica ljudi poreklom iz Srbije. Upravo su razgovori sa našim ljudima u Americi bili povod za ovaj intervju.
U razgovoru za portal „Čikago na dlanu“ Pavlović govori o utiscima koje je poneo iz Čikaga, porukama koje su mu uputili Nišlije i drugi ljudi sa juga Srbije koji već decenijama žive u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i o tome kako vidi ulogu dijaspore u budućem razvoju grada. 
Bilo je reči o investicionim potencijalima Niša, planovima za privlačenje kompanija iz SAD, saradnji sa Naučno-tehnološkim parkom, mogućnostima za povezivanje univerziteta, kao i idejama za jačanje kulturnih, turističkih i privrednih veza između Niša i Čikaga.
Čikago je jedan od najvećih i najdinamičnijih gradova u Sjedinjenim Američkim Državama. Kakvi su Vaši utisci nakon posete i šta je na Vas ostavilo najsnažniji utisak?
Čikago je grad koji vas prvo pritisne veličinom, a onda vas iznenadi time koliko je organizovan. Svi očekuju te solitere uz jezero, i oni jesu impresivni. Međutim, mene je, kao inženjera i kao čoveka koji vodi grad, više zanimalo ono što se ne fotografiše: kako se rešava saobraćaj, kako funkcioniše javni prevoz, kako grad radi sa privredom.
Najjači utisak, međutim, nisu bile zgrade. Bili su ljudi. Sedeo sam sa privrednicima koji su iz naših krajeva otišli praznih ruku, izgradili kompanije koje posluju na celoj teritoriji Sjedinjenih Država – i koji posle trideset godina i dalje govore o Nišu, Leskovcu ili Vranju kao o „kod nas“. To je nešto što ne možete da izmerite ni u jednom ekonomskom pokazatelju, a vredi više od svakog investicionog kataloga.
Otišao sam sa jednom mišlju koja mi se otad vraća: naši ljudi tamo su uspeli u najkonkurentnijoj ekonomiji na svetu. Znači da problem nikada nije bio u nama. Problem je bio u sistemu koji im nije davao priliku. Moj posao je da tu priliku u Nišu napravim.
Baš tako se, čini mi se, osećaju i ljudi koji su u Americi, jer sam ih čuo kako komentarišu u restoranu, na ulici, kada se susretnemo, da oni jesu srpskog porekla, ali priznaju da im je Amerika dala šansu, zato danas oni Sjedinjene Američke Države doživljavaju kao svoju drugu domovinu.
Da li ste imali priliku da se sretnete sa Nišlijama koji već dugo žive u Americi i šta su Vam poručili? Koje ste najvažnije utiske poneli iz razgovora sa našim ljudima koji žive u Americi?
Jesam, i to je bio najvredniji deo puta. Poručili su mi tri stvari, i sve tri bez uvijanja – naši ljudi u Americi ne troše reči.
Prvo: prestanite da nas zovete samo kad vam nešto treba. Godinama je odnos prema dijaspori bio takav da se javljate za donaciju za crkvu ili za pomoć posle poplave, a između toga tišina. To je ispravna kritika i prihvatam je.
Drugo: hoćemo da znamo tačno šta nas čeka. Nijedan od njih se nije žalio na to što je u Srbiji teško. Žalili su se na to što je nepredvidivo. Čovek koji je naviknut da mu je procedura ista u Ilinoisu i u Teksasu ne razume zašto ovde odgovor zavisi od toga koga zna.
Treće, i to me je najviše pogodilo: deca im više ne govore srpski onako kako bi želeli. Kod ljudi koji su ekonomski potpuno obezbeđeni, to je bila jedina tema oko koje se osećala tuga.
Utisak koji sam poneo: dijaspora nije rezervoar novca. To su ljudi sa iskustvom, kontaktima i standardima koje mi ovde tek treba da dostignemo i ako od njih tražimo samo novac, tražimo ono najmanje vredno.
Koje su danas najveće investicione prednosti Niša?
Da počnem od onoga što se ne može kopirati u drugim gradovima – geografija. Niš je čvor. Koridor 10 se ovde grana ka Sofiji i ka Skoplju. Imamo aerodrom „Konstantin Veliki“, koji je po prometu drugi u Srbiji. Kroz njega je 2025. prošlo blizu 400.000 putnika, deset odsto više nego godinu ranije, a kargo saobraćaj je te godine oborio rekord sa skoro 3.000 tona robe. To nije mali regionalni aerodrom, to je infrastruktura.
Velika prednost su ljudi. Sa Univerziteta u Nišu svake godine izlaze generacije inženjera, lekara, ekonomista… U gradu radi oko 400 istraživača, od kojih oko 300 sa doktoratom. Za investitora koji dolazi po znanje, a ne po jeftinu radnu snagu, to je ključni podatak.
Zatim naš Naučno-tehnološki park. U postojećoj zgradi posluje 50 kompanija sa više od 500 zaposlenih. Druga zgrada je pred završetkom, prvi korisnici ulaze na jesen, a kada bude popunjena, u kompleksu će raditi više od hiljadu ljudi u više od 80 kompanija. Prvi put otvaramo prostor i naučno-istraživačkim organizacijama, a to je ono što Nišu objektivno nedostaje.
Za nekoga ko dolazi izdaleka, prednost je i to što je Niš grad u kome se sve stiže peške ili za deset minuta autom. Aerodrom je četiri kilometra od centra. To je operativna prednost koju veliki gradovi nemaju.
Na koji način Grad Niš planira da još snažnije uključi dijasporu u razvoj grada?
Tako što ćemo prestati da improvizujemo.
Do sada je saradnja sa dijasporom uglavnom išla preko ličnih poznanstava i pojedinačnih inicijativa. Nekad je funkcionisalo, nekad nije i uvek je zavisilo od toga ko je tog meseca na kojoj funkciji. To nije sistem.
Ono što je Nišu potrebno jeste jedna tačka kontakta u Gradskoj kući koja zna da odgovori na svako pitanje čoveka koji zove iz Čikaga ili Toronta: „gde je zemljište?“, „koliko traje dozvola?“, „koliki je porez?“, „s kim se razgovara?“. Bez prebacivanja loptice između službi i bez „javite se za mesec dana“.
Drugo – baza. Ne spisak donatora, nego evidencija ljudi poreklom iz Niša koji rade nešto što ovom gradu može da znači: privrednici, lekari, profesori, inženjeri, ljudi u upravama velikih kompanija. Nemamo je, a bez nje svaki put krećemo iz početka.
I treće, redovan ritam. Jednom godišnje, u Nišu, susret grada i dijaspore sa konkretnim dnevnim redom, a ne samo druženjem i govorima. Da čovek koji doputuje iz Amerike zna da će za dva dana obaviti pet sastanaka koje ne bi obavio za pola godine dopisivanja.
Ništa od ovoga nije skupo. Traži organizaciju i doslednost.
Da li postoje konkretni projekti u koje bi Nišlije iz Čikaga mogli da se uključe kao investitori, partneri ili donatori? Na koji način planirate da im olakšate i približite mogućnosti za ulaganje u rodni kraj?
Podelio bih to na tri dela, jer nije isto ulagati i darivati.
Za investitore – najkonkretniji je Naučno-tehnološki park. Druga zgrada se uskoro otvara, a poziv za nove korisnike je već raspisan; prioritet imaju razvojni centri kompanija koje razvijaju nove proizvode. To je prilika za nekoga ko u SAD ima firmu i razmišlja o razvojnom timu u Evropi. Uz to, posle razgovora u Čikagu kao realna mogućnost pokazali su se logistički i dispečerski centri u transportnoj industriji i poslovi iz oblasti naprednih telekomunikacija. To su izvozne delatnosti koje zapošljavaju visokoobrazovane ljude.
Za partnere – turizam i ugostiteljstvo, Niška Banja, prerada hrane… Oblasti u kojima je početni ulog manji, a lokalno znanje presudno.
Za donatore – i tu moram da budem precizan. Grad ne traži novac za tekuće troškove. Ako neko želi da uloži u svoj kraj, neka to bude nešto imenovano i vidljivo: oprema za konkretno odeljenje u Univerzitetskom kliničkom centru, stipendija koja nosi ime porodice, obnova škole u selu iz kog je čovek otišao. Da se zna šta je dato i šta je od toga nastalo.
Što se olakšavanja tiče – obaveza je naša, ne njihova. Jedan sagovornik, jedan broj telefona, jasni rokovi i odgovor i onda kada je odgovor „ne“. Čovek koji posluje u Americi može da prihvati odbijanje, ali ne može da prihvati ćutanje administracije.
Koje oblasti vidite kao najatraktivnije za potencijalne investitore iz SAD?
Iz razgovora u Čikagu i Ilinoisu izdvojile su se dve oblasti, i nisu bile moj izbor nego njihov.
Prva je transport i logistika – konkretno, logistički i dispečerski centri kompanija koje posluju širom Sjedinjenih Država. Zvuči neočekivano dok ne pogledate kako to izgleda u praksi: reč je o poslovima koji se obavljaju na daljinu, traže dobre govornike engleskog, IT podršku i pristojnu infrastrukturu. Niš to sve ima.
Druga oblast su napredne tehnologije – šire gledano, sve što ulazi u Naučno-tehnološki park – softver, elektronika, biotehnologija…
Uz to bih dodao dve oblasti koje su naše, a nedovoljno ponuđene: zdravstveni i banjski turizam, jer Niška Banja ima tradiciju i objekte koji čekaju ozbiljnog partnera, i prehrambena industrija sa ovog juga, koja ima proizvod, ali nema izlaz na američko tržište.
Ono što je zajedničko svemu ovome, a to sam i tamo govorio, jeste da nas ne zanimaju investicije koje traže samo jeftinu radnu snagu. Zanimaju nas one koje donose tehnologiju, korporativnu kulturu i platu od koje mlad čovek može da živi u Nišu. Zbog takvih se ljudi vraćaju. Zbog onih drugih se ne vraća niko.
Da li Grad Niš planira da napravi jedinstvenu platformu koja bi okupila Nišlije iz dijaspore i povezala ih sa domaćim kompanijama i institucijama zainteresovanim za saradnju?
Da, i to je za mene prioritet upravo zato što je to najjeftinija stvar sa najvećim efektom.
Zamišljam je vrlo jednostavno, bez pretencioznosti. Jedno mesto na kojem će biti navedeno šta Niš nudi – lokacije, podsticaji, procedure, rokovi; ko su ljudi iz dijaspore koji su spremni da se povežu i u čemu; i koje su domaće kompanije i institucije koje traže partnera. Plus kalendar da čovek iz Čikaga zna da se, recimo, u septembru u Nišu dešava nešto zbog čega vredi doći.
Dve stvari su presudne da to ne postane još jedan mrtav sajt.
Prvo – da nema politike. Na toj platformi ne sme da bude nijedne stranačke reči. Ako bude, polovina dijaspore je neće ni otvoriti i biće u pravu.
Drugo – da neko odgovara. Platforma bez čoveka koji čita poruke i javlja se u roku od dva dana je razglednica, ne alat.
Iskren da budem, ova ideja nije nova, o njoj se u Nišu pričalo i pre deset godina. Razlika je što sada postoji i tehnička mogućnost i, verujem, volja. Sudite mi po tome da li ćete je videti, a ne po tome što sam je najavio.
Čikago ima jake obrazovne institucije, baš kao i Niš. Da li vidite prostor za saradnju univerziteta i obrazovnih institucija ova dva grada?
Vidim, i to je oblast u kojoj se rezultat može postići bez velikog ulaganja.
Želeo bih ovde da razjasnim jednu stvar: saradnja univerziteta nije nadležnost gradonačelnika. Univerzitet u Nišu je autonomna ustanova i sporazume potpisuje sam. Ono što Grad može da uradi, i što je, po mom uverenju, njegov posao, jeste da otvori vrata, poveže ljude i podrži ono što se dogovori. To ću i raditi.
Prostor je najveći tamo gde Niš već ima nešto da ponudi, a ne samo da traži. Elektronski fakultet i IT sektor oko Naučno-tehnološkog parka su realna baza za zajedničke projekte. Medicinski fakultet i Univerzitetski klinički centar takođe, a treba znati da u Čikagu i široj oblasti radi izuzetno veliki broj lekara srpskog porekla. To je mreža koja postoji, samo je niko nije sistematski aktivirao.
Najbrže bi se, međutim, videli rezultati kroz razmenu studenata i kroz letnje škole. Jedan semestar mladog čoveka iz Niša u Čikagu, ili obrnuto, menja mu perspektivu trajno. A prvi korak košta koliko i jedan sastanak.
Moja poruka profesorima i našim ljudima na univerzitetima u Ilinoisu je jednostavna: javite se. Grad će obezbediti sve što je do njega.
Da li postoje planovi za organizaciju zajedničkih kulturnih manifestacija ili omladinske razmene grada Niša i srpske zajednice u Čikagu?
Niš ima ono što je za ovakvu saradnju najvažnije, programe koji već postoje i koji nešto znače. Nišvil (Nišville) je džez festival sa međunarodnom reputacijom. Filmski susreti su najstariji glumački festival u ovom delu Evrope.
Najlogičniji potez je da srpska zajednica u Čikagu dobije svoje mesto u tim programima, i to ne kao gosti u publici nego kao učesnici, kao izvođači, kao autori filmova, kroz mlade ljude koji dolaze da rade na festivalu. A da se u obrnutom smeru nešto od Niša pojavi tamo, u vreme kada se srpska zajednica u Čikagu ionako okuplja.
Kada je reč o omladinskoj razmeni, to je za mene ozbiljnija tema od kulturnih gostovanja. Deca naših ljudi u Americi su Amerikanci. Srbija im je priča koju su čuli od dede. Ako ih dovedete ovde na deset dana, da budu sa svojim vršnjacima, srpski progovore brže nego na bilo kom kursu, a Niš im postane mesto, a ne pojam.
Da budem otvoren, ovakvi programi zahtevaju partnera na drugoj strani. Grad može da obezbedi smeštaj, program i domaćine. Organizaciju u Čikagu ne možemo da uradimo mi. Ovim putem pozivam udruženja, crkvene opštine i škole srpskog jezika u Čikagu da nam se jave i ako nam se javi bar jedna organizacija, imaćemo program već sledećeg leta.
Koliko je srpska dijaspora u Čikagu važan partner u promociji Niša kao turističke destinacije i da li Grad planira konkretne aktivnosti usmerene ka američkom tržištu?
Srpska dijaspora u Čikagu je presudno važan partner, i to iz jednog vrlo jednostavnog razloga.
Niš nema budžet za oglašavanje na američkom tržištu, i da vam kažem drugačije, ne biste mi verovali. Ali imamo nešto što se ne kupuje: nekoliko desetina hiljada ljudi koji Niš poznaju iznutra i kojima se veruje kada nešto preporuče. Jedna porodica koja dovede rođake i prijatelje vredi više od bilo kog oglasa.
Pritom, prvi korak i nije turizam u klasičnom smislu. To je dolazak samih naših ljudi, i njihove dece, u rodni kraj. Ta putovanja se već dešavaju, samo ih niko ne broji i niko ih ne opslužuje. Grad tu može da uradi mnogo: informacije na jednom mestu, program za goste iz dijaspore, olakšice kod gradskih ustanova, kalendar dešavanja objavljen unapred da čovek može da planira odmor.
Što se same destinacije tiče, Niš ima priču koju Amerikanci razumeju bolje nego mnogi Evropljani: rodno mesto cara Konstantina, čoveka koji je promenio istoriju hrišćanstva. Uz Medijanu, Tvrđavu, Ćele-kulu i niškobanjske izvore, to je paket sa kojim se izlazi na tržište.
Ono što realno možemo da uradimo u dogledno vreme je da napravimo kvalitetan sadržaj na engleskom, prisustvujemo na srpskim manifestacijama u Čikagu i sklopimo partnerstvo sa agencijama koje već dovode grupe iz Amerike. Bez velikih reči, jedan po jedan korak koji se može proveriti.
