Мајкл, Американац италијанског порекла из Тексаса, познат на интернету као „Михајло Србин“, није очекивао да ће његова љубав према Србији и српском народу постати део његовог јавног идентитета. Након што је учествовао у трци Ironman 70.3 у Београду, добио је надимак који га је брзо пратио и ван циљне равни. Кроз године проведене у камионској индустрији, пријатељства са Србима у Сједињеним Америчким Државама и Србији, као и све веће интересовање за српску историју, веру и традицију, Мајкл је развио везу коју описује као дубоко личну. У овом интервјуу говори о Београду, српском гостопримству, дијаспори у Чикагу, православном хришћанству и томе зашто српски дух тако снажно одјекује у њему.
Како је настао „Михајло Србин“
Мајкле, како је један Американац италијанског порекла из Тексаса постао „Михајло Србин“? Који је био први тренутак или искуство које је покренуло твоју снажну љубав и повезаност са српском културом и људима?
Надимак „Михајло Србин“ добио сам након што сам завршио Ironman 70.3 у Београду. Трку сам радио са једним својим пријатељем, а његов сниматељ је направио кратак reel који је објављен дан после трке. Занимљиво је да је на догађају био још један такмичар из Остина у Тексасу, и упознао сам њега и његову супругу. Након што је видео објављен, она ми је рекла да су ме људи са трке звали „Михајло Србин“. 
Повезао сам се са српским народом зато што сам провео скоро 10 година радећи у камионској индустрији. Радио сам неколико година у складишту, провео три године као возач, правим садржај о камионима од 2020. године, а сада радим пуно радно време за Truck Parking Club, платформу за паркинг камиона. Спријатељио сам се са Србима широм те индустрије, и овде у САД и у Србији, и они су заиста сјајни људи — честити, приземни и људи са којима имам много тога заједничког.
Љубав према Србији и региону
Често се јавно представљаш као „Михајло Србин“. Можеш ли да нам испричаш како је почела твоја љубав према Србији и српском народу?
Додао бих на претходни одговор да сам одувек био заинтересован за историју и фасциниран овим регионом. Са мајчине стране сам Словак, а и моја супруга је већински Словакиња. Зато, када је реч о овом региону, уживам да учим о његовој историји.
Први утисци о Београду и Србији
Путовао си чак до Београда у септембру 2025. да би учествовао на трци Ironman 70.3 Serbia. Какав је био твој први утисак када си стигао у Србију? Шта те је највише изненадило или импресионирало у Београду и код српског народа?
Мој први утисак био је да имам осећај да сам у „правој Европи“. Од тренутка када сам стигао, знао сам да сам у Божјој земљи. За тако стар град који је прошао кроз толико тога, реч која најбоље описује и град и људе јесте „отпоран“.
Гостопримство, историја и осећај дома
Шта ти се највише допада код Срба — гостопримство, дух и отпорност, храна, историја или нешто друго? Да ли имаш неке посебне успомене или смешне приче из времена проведеног у Србији које ти и даље остају у сећању?
Све од наведеног. Нисам могао да верујем колико су нас свуда лепо третирали. Спријатељили смо се са једним таксистом, који је био толико љубазан да ме покупи веома рано ујутру на дан трке. У САД то може да буде веома стресно, зависно од града у којем се налазиш, јер Uber понекад уме да буде непоуздан.
Када је реч о историји, она је неупоредива. Ово је дом другог највећег броја римских царева, бастион хришћанства и нација која је сачувала своју душу упркос свим тешкоћама. Српски дух, гостопримство и енергија одјекују у мени. Наше вредности су сличне. Србија је прво место које сам икада посетио где сам се одмах осећао „као код куће“.
Разлике између Срба и Американаца
Као неко ко је искусио и амерички и српски начин живота, макар и накратко, које су највеће разлике које си приметио између Срба и Американаца? Шта мислиш да би Американци могли да науче од Срба, а шта би Срби могли да науче од Американаца?
Ово питање је веома важно. Једна ствар коју сам приметио јесте да су свуда где смо ишли људи били са својом децом. Породице су биле свуда, чак и увече на вечери. У САД то више није тако уобичајено, чак ни на венчањима. Увек се поставља питање да ли „деца могу да дођу“, и то увек мора посебно да се разјасни.
Као што сам већ рекао, Срби су сачували своју душу, културу и идентитет, док су многи делови Западне Европе и САД то напустили зарад хипериндивидуализма и потрошње. Американци сада, више него икада, морају да науче колико је заједница важна.
Америка је такође постала веома политизована. Сви су обавијени политичким идентитетом, и то је код неких људи довело до губитка патриотизма и наде. Ипак, у Србији сам научио да су многи људи такође незадовољни својим руководством, али остају поноснији него икада на то што су Срби. Више Американаца треба да буде поносно на то што су Американци, без обзира на то ко је председник и упркос манама наше нације.
Српска дијаспора у Чикагу
Живиш и радиш у Чикагу, који има велику српску заједницу. Како видиш српску дијаспору тамо? Да ли си проводио доста времена са Србима у том граду и како је изгледало то искуство?
Да појасним, живим и радим у Остину у Тексасу. Међутим, многи моји српски пријатељи живе у Чикагу и обожавам колико је дијаспора тамо снажна.
Недавно сам био у Чикагу јер је један колега возач, који је Србин, почео да трчи након што ме је пронашао на друштвеним мрежама. Дошао сам да упознам њега и целу његову породицу, и заједно смо трчали Shamrock 8K — његову најдужу трку до тада. Такође сам посетио његову српску православну цркву и упознао његовог свештеника.
Пре него што сам отишао, рекао сам му да је то што има у Чикагу — велику породицу која живи близу једни других и живу црквену заједницу — управо оно што је Америци сада потребно више него икад, и да је неизмерно срећан што то има.
Планови за нови долазак
Да ли планираш да поново посетиш Србију у будућности? Да ли већ имаш неку идеју — можда још једну трку, дужи приватни боравак или нешто друго?
Без сумње ћу поново посетити Србију у будућности и волео бих сваку прилику за дужи боравак. Планирам да у октобру трчим Бањалучки маратон у Републици Српској и путоваћу између Републике Српске и Србије.
Због чега јавно говори о српској историји
У својим подкастима и објавама често говориш о српској историји, отпорности, па чак и о темама као што су Косово или НАТО бомбардовање. Одакле долази твоје интересовање за српску историју и зашто ти је важно да о томе говориш јавно?
Моје интересовање за историју врло је специфично за мене. Нишна и мање позната историја, нарочито историја која није широко позната у САД, највише ме фасцинира, јер су управо те мање познате историјске чињенице често утицале на велике догађаје које већина Американаца познаје.
Када је реч о НАТО агресији на Југославију, верујем да сада, више него икада, морамо поново да отворимо тај разговор. Уморио сам се од америчке спољне политике након што сам напустио маринце 2012. године и слушао људе попут бившег конгресмена Рона Пола. Сазнавање о америчком војно-индустријском комплексу у периоду после Другог светског рата, а посебно после ере JFK-а, тешко је прихватити.
Како сам временом сазнао, били смо ускраћени за информације и обманути о томе шта се заиста дешавало у Југославији деведесетих. Да су Американци били добро информисани о томе где су ишли наша финансијска и војна подршка, верујем да би амерички народ имао другачије мишљење, посебно имајући у виду везе председника Клинтона са Џефријем Епстином. А како расту тензије са Ираном, важно је да водимо ове разговоре, јер наши поступци имају последице.
Порука Србима у Америци и млађим генерацијама
Коју поруку би желео да пошаљеш Србима који живе у Чикагу и широм Америке и који те прате? Да ли имаш посебну поруку за млађу генерацију у српској дијаспори?
Свим Србима овде у САД и широм света који су ме пронашли: не могу довољно да вам захвалим на подршци. Никада нисам планирао да се било шта од овога деси. Садржај који сам у последње време правио настао је зато што сам, како сам све више учио о региону, осетио потребу да изнесем своје мишљење својој постојећој мрежи пријатеља.
Годинама сам спајао историју и физичку спрему као начин не само да инспиришем људе, већ и да их информишем — и некако сте ме пронашли. Српски дух, тај инат, веома снажно одјекује у мени, а оно што Срби јесу као народ јесте нешто чега САД треба више.
За млађу генерацију: благословени сте. Зато што је наша породица постала толико американизована, нико од мојих живих рођака није говорио своје матерње језике да би нам их пренео, и многе традиције су избледеле. Ипак, увек ћу бити поносан на своју породицу, јер су мали део историје камионске индустрије из Waterburyja у Конектикату.
Али моја порука вама је следећа: традиција није обожавање пепела, већ очување ватре. А Срби су се, још од Римског царства, борили кроз пакао и назад да би је сачували.
Српски језик, православље и обичаји у свакодневици
На крају, да ли си усвојио неке српске навике, храну, традицију или обичаје које сада редовно практикујеш у Америци, чак и док живиш камионџијски живот на путу?
Заправо сада похађам часове српског језика, јер сам одувек желео да научим још један језик. Ако могу да истрчим пет маратона као камионџија, закључио сам да је време да и мозак мало упослим.
Придружио сам се православној цркви и у процесу сам да постанем православни хришћанин. Када дође време, надам се да ћемо имати и сопствену породичну славу. Такође ћете ме увек видети како поносно показујем три прста, што нам је туристички водич у Новом Саду рекао да представља Свету Тројицу, и мени је то веома посебно.
Фото: Приватна архива
