Majkl Lombard, Amerikanac italijanskog porekla iz Teksasa, poznat na internetu kao „Mihajlo Srbin“, nije očekivao da će njegova ljubav prema Srbiji i srpskom narodu postati deo njegovog javnog identiteta. Nakon što je učestvovao u trci Ironman 70.3 u Beogradu, dobio je nadimak koji ga je brzo pratio i van ciljne ravni. Kroz godine provedene u kamionskoj industriji, prijateljstva sa Srbima u Sjedinjenim Američkim Državama i Srbiji, kao i sve veće interesovanje za srpsku istoriju, veru i tradiciju, Majkl je razvio vezu koju opisuje kao duboko ličnu. U ovom intervjuu govori o Beogradu, srpskom gostoprimstvu, dijaspori u Čikagu, pravoslavnom hrišćanstvu i tome zašto srpski duh tako snažno odjekuje u njemu.
Kako je nastao „Mihajlo Srbin“
Majkle, kako je jedan Amerikanac italijanskog porekla iz Teksasa postao „Mihajlo Srbin“? Koji je bio prvi trenutak ili iskustvo koje je pokrenulo tvoju snažnu ljubav i povezanost sa srpskom kulturom i ljudima?
Nadimak „Mihajlo Srbin“ dobio sam nakon što sam završio Ironman 70.3 u Beogradu. Trku sam radio sa jednim svojim prijateljem, a njegov snimatelj je napravio kratak reel koji je objavljen dan posle trke. Zanimljivo je da je na događaju bio još jedan takmičar iz Ostina u Teksasu, i upoznao sam njega i njegovu suprugu. Nakon što je video objavljen, ona mi je rekla da su me ljudi sa trke zvali „Mihajlo Srbin“. 
Povezao sam se sa srpskim narodom zato što sam proveo skoro 10 godina radeći u kamionskoj industriji. Radio sam nekoliko godina u skladištu, proveo tri godine kao vozač, pravim sadržaj o kamionima od 2020. godine, a sada radim puno radno vreme za Truck Parking Club, platformu za parking kamiona. Sprijateljio sam se sa Srbima širom te industrije, i ovde u SAD i u Srbiji, i oni su zaista sjajni ljudi — čestiti, prizemni i ljudi sa kojima imam mnogo toga zajedničkog.
Ljubav prema Srbiji i regionu
Često se javno predstavljaš kao „Mihajlo Srbin“. Možeš li da nam ispričaš kako je počela tvoja ljubav prema Srbiji i srpskom narodu?
Dodao bih na prethodni odgovor da sam oduvek bio zainteresovan za istoriju i fasciniran ovim regionom. Sa majčine strane sam Slovak, a i moja supruga je većinski Slovakinja. Zato, kada je reč o ovom regionu, uživam da učim o njegovoj istoriji.
Prvi utisci o Beogradu i Srbiji
Putovao si čak do Beograda u septembru 2025. da bi učestvovao na trci Ironman 70.3 Serbia. Kakav je bio tvoj prvi utisak kada si stigao u Srbiju? Šta te je najviše iznenadilo ili impresioniralo u Beogradu i kod srpskog naroda?
Moj prvi utisak bio je da imam osećaj da sam u „pravoj Evropi“. Od trenutka kada sam stigao, znao sam da sam u Božjoj zemlji. Za tako star grad koji je prošao kroz toliko toga, reč koja najbolje opisuje i grad i ljude jeste „otporan“.
Gostoprimstvo, istorija i osećaj doma
Šta ti se najviše dopada kod Srba — gostoprimstvo, duh i otpornost, hrana, istorija ili nešto drugo? Da li imaš neke posebne uspomene ili smešne priče iz vremena provedenog u Srbiji koje ti i dalje ostaju u sećanju?
Sve od navedenog. Nisam mogao da verujem koliko su nas svuda lepo tretirali. Sprijateljili smo se sa jednim taksistom, koji je bio toliko ljubazan da me pokupi veoma rano ujutru na dan trke. U SAD to može da bude veoma stresno, zavisno od grada u kojem se nalaziš, jer Uber ponekad ume da bude nepouzdan.
Kada je reč o istoriji, ona je neuporediva. Ovo je dom drugog najvećeg broja rimskih careva, bastion hrišćanstva i nacija koja je sačuvala svoju dušu uprkos svim teškoćama. Srpski duh, gostoprimstvo i energija odjekuju u meni. Naše vrednosti su slične. Srbija je prvo mesto koje sam ikada posetio gde sam se odmah osećao „kao kod kuće“.
Razlike između Srba i Amerikanaca
Kao neko ko je iskusio i američki i srpski način života, makar i nakratko, koje su najveće razlike koje si primetio između Srba i Amerikanaca? Šta misliš da bi Amerikanci mogli da nauče od Srba, a šta bi Srbi mogli da nauče od Amerikanaca?
Ovo pitanje je veoma važno. Jedna stvar koju sam primetio jeste da su svuda gde smo išli ljudi bili sa svojom decom. Porodice su bile svuda, čak i uveče na večeri. U SAD to više nije tako uobičajeno, čak ni na venčanjima. Uvek se postavlja pitanje da li „deca mogu da dođu“, i to uvek mora posebno da se razjasni.
Kao što sam već rekao, Srbi su sačuvali svoju dušu, kulturu i identitet, dok su mnogi delovi Zapadne Evrope i SAD to napustili zarad hiperindividualizma i potrošnje. Amerikanci sada, više nego ikada, moraju da nauče koliko je zajednica važna.
Amerika je takođe postala veoma politizovana. Svi su obavijeni političkim identitetom, i to je kod nekih ljudi dovelo do gubitka patriotizma i nade. Ipak, u Srbiji sam naučio da su mnogi ljudi takođe nezadovoljni svojim rukovodstvom, ali ostaju ponosniji nego ikada na to što su Srbi. Više Amerikanaca treba da bude ponosno na to što su Amerikanci, bez obzira na to ko je predsednik i uprkos manama naše nacije.
Srpska dijaspora u Čikagu
Živiš i radiš u Čikagu, koji ima veliku srpsku zajednicu. Kako vidiš srpsku dijasporu tamo? Da li si provodio dosta vremena sa Srbima u tom gradu i kako je izgledalo to iskustvo?
Da pojasnim, živim i radim u Ostinu u Teksasu. Međutim, mnogi moji srpski prijatelji žive u Čikagu i obožavam koliko je dijaspora tamo snažna.
Nedavno sam bio u Čikagu jer je jedan kolega vozač, koji je Srbin, počeo da trči nakon što me je pronašao na društvenim mrežama. Došao sam da upoznam njega i celu njegovu porodicu, i zajedno smo trčali Shamrock 8K — njegovu najdužu trku do tada. Takođe sam posetio njegovu srpsku pravoslavnu crkvu i upoznao njegovog sveštenika.
Pre nego što sam otišao, rekao sam mu da je to što ima u Čikagu — veliku porodicu koja živi blizu jedni drugih i živu crkvenu zajednicu — upravo ono što je Americi sada potrebno više nego ikad, i da je neizmerno srećan što to ima.
Planovi za novi dolazak
Da li planiraš da ponovo posetiš Srbiju u budućnosti? Da li već imaš neku ideju — možda još jednu trku, duži privatni boravak ili nešto drugo?
Bez sumnje ću ponovo posetiti Srbiju u budućnosti i voleo bih svaku priliku za duži boravak. Planiram da u oktobru trčim Banjalučki maraton u Republici Srpskoj i putovaću između Republike Srpske i Srbije.
Zbog čega javno govori o srpskoj istoriji
U svojim podkastima i objavama često govoriš o srpskoj istoriji, otpornosti, pa čak i o temama kao što su Kosovo ili NATO bombardovanje. Odakle dolazi tvoje interesovanje za srpsku istoriju i zašto ti je važno da o tome govoriš javno?
Moje interesovanje za istoriju vrlo je specifično za mene. Niče i manje poznata istorija, naročito istorija koja nije široko poznata u SAD, najviše me fascinira, jer su upravo te manje poznate istorijske činjenice često uticale na velike događaje koje većina Amerikanaca poznaje.
Kada je reč o NATO agresiji na Jugoslaviju, verujem da sada, više nego ikada, moramo ponovo da otvorimo taj razgovor. Umorio sam se od američke spoljne politike nakon što sam napustio marince 2012. godine i slušao ljude poput bivšeg kongresmena Rona Pola. Saznavanje o američkom vojno-industrijskom kompleksu u periodu posle Drugog svetskog rata, a posebno posle ere JFK-a, teško je prihvatiti.
Kako sam vremenom saznao, bili smo uskraćeni za informacije i obmanuti o tome šta se zaista dešavalo u Jugoslaviji devedesetih. Da su Amerikanci bili dobro informisani o tome gde su išli naša finansijska i vojna podrška, verujem da bi američki narod imao drugačije mišljenje, posebno imajući u vidu veze predsednika Klintona sa Džefrijem Epstinom. A kako rastu tenzije sa Iranom, važno je da vodimo ove razgovore, jer naši postupci imaju posledice.
Poruka Srbima u Americi i mlađim generacijama
Koju poruku bi želeo da pošalješ Srbima koji žive u Čikagu i širom Amerike i koji te prate? Da li imaš posebnu poruku za mlađu generaciju u srpskoj dijaspori?
Svim Srbima ovde u SAD i širom sveta koji su me pronašli: ne mogu dovoljno da vam zahvalim na podršci. Nikada nisam planirao da se bilo šta od ovoga desi. Sadržaj koji sam u poslednje vreme pravio nastao je zato što sam, kako sam sve više učio o regionu, osetio potrebu da iznesem svoje mišljenje svojoj postojećoj mreži prijatelja.
Godinama sam spajao istoriju i fizičku spremu kao način ne samo da inspirišem ljude, već i da ih informišem — i nekako ste me pronašli. Srpski duh, taj inat, veoma snažno odjekuje u meni, a ono što Srbi jesu kao narod jeste nešto čega SAD treba više.
Za mlađu generaciju: blagosloveni ste. Zato što je naša porodica postala toliko amerikanizovana, niko od mojih živih rođaka nije govorio svoje maternje jezike da bi nam ih preneo, i mnoge tradicije su izbledele. Ipak, uvek ću biti ponosan na svoju porodicu, jer su mali deo istorije kamionske industrije iz Waterburyja u Konektikatu.
Ali moja poruka vama je sledeća: tradicija nije obožavanje pepela, već očuvanje vatre. A Srbi su se, još od Rimskog carstva, borili kroz pakao i nazad da bi je sačuvali.
Srpski jezik, pravoslavlje i običaji u svakodnevici
Na kraju, da li si usvojio neke srpske navike, hranu, tradiciju ili običaje koje sada redovno praktikuješ u Americi, čak i dok živiš kamiondžijski život na putu?
Zapravo sada pohađam časove srpskog jezika, jer sam oduvek želeo da naučim još jedan jezik. Ako mogu da istrčim pet maratona kao kamiondžija, zaključio sam da je vreme da i mozak malo uposlim.
Pridružio sam se pravoslavnoj crkvi i u procesu sam da postanem pravoslavni hrišćanin. Kada dođe vreme, nadam se da ćemo imati i sopstvenu porodičnu slavu. Takođe ćete me uvek videti kako ponosno pokazujem tri prsta, što nam je turistički vodič u Novom Sadu rekao da predstavlja Svetu Trojicu, i meni je to veoma posebno.
Foto: Privatna arhiva
